Žuti ili crveni karton?

Zaprl se kiosk blizu Glasa Podravine. To mi je prvi znak da je ljeto tu. Nema više đačkih sendviča. Svi su se raspustili. Nirvana počinje. Sezona kiselih krastavca je pred vratima rekli bi mi novinari, al zapravo jedino kaj se bu kiselilo su naše guzice u uredskim stolcima.

Deca su se pozdravila s školskom godinom. Lepo su se neki opustili za kraj. Gradski park obiloval je flašama i čašama i dečicom koja su zbog količine promila spala i povraćala gdi god su stigla. Nisam baš konzerva, nit mi je u međuvremenu aureola nad glavom zasjala, ali mi se čini da je takav način opraštaja s osnovnom školom ipak malo pretjeran. Maturantima park, cuga i pljuga nekak pašu, al ovi su se malo preveć požurili. Znam da su današnje generacije malo naprednije od one moje nekad, ali kak sve kaže, za koje leto bi se mogli od vrtića opraštati uz bambus i gitare na obližnjoj livadi. Nije baš bilo lepo šetati gradskim parkom. Sve sam čvršća u odluci da bum za koje leto, dok moji dojdu na red za ovakve ludorije, skrivena u nekom žbunju kontrolirala kaj delaju. Kolegica je mišljenja da ono kaj se doma nesme i čim više neke stvari detetu braniš, to on više u kvar ide. Onda kaj? Doma im ponuditi sanduk pive i šteku cigareta pa nek se unerede pod nadzorom? Zgaditi im ili zabraniti isto?

Žal mi ovih dana kaj nisam u tim letima. Ne zbog lumpanja po parku nego zbog bezbrižnosti djetinjstva. A kolko su mi samo put stariji govorili nek uživam baš tad jer to vreme brzo prejde. Dok si balav i mlad, onda ti to sve smešno zvuči i misliš si: daj stari ne lupetaj. A evo me u godinama kad bi već mogla počet solit pamet mlađim naraštajima. Za onu: eee, kad sam ja bila mlada bum još koji mesec pričekala.

U nedelju su tateki došli na svoje. Slavil se dan očeva. Zgodnu rečenicu ulovi mi uho na nekoj radio stanici: otac može biti svako, ali ne i tata. Iako se ovih dana srdim i grintam na sve kaj ima ikakvu poveznicu s nogometom jer nas on izbacuje iz kolotečine, a sve je podređeno utakmicama, nemrem reči da moj mili nije tata u pravom smislu reči. Za dobrobit ovo naše dvoje prežvakala bum i to kaj se svaki put dok ekipa istrči na teren on iskopča i prešalta u neki drugi svet. Da je tata u pravom smislu reči nemrem poreči. On sve obavlja u istoj meri kak i mama. Neko bi ga možda zato kaj kupa decu, presvlači pelene, a porine se i s kuhačom k peći prozval papučarom. Ali nije. Samo je odgovoran tata koji je odlučil preuzeti odgovornost za ono kaj je skupa s menom stvoril. Loptanju bu za koji tjedan došel kraj, a naš bu se tata opet vrnul u normalu.

A dok on pohodi gorice i gleda tekme, ja sam u ulozi suca, ali ne nogometnog, nego boksačkog. Interes za igračku koju baš onaj drugi drži u rukama doseže maksimume. Nudim im šest kantica plastelina, svaki u drugoj boji, ali baš su obadva zainteresirani za ljubičastu. Flomaster? Također su obadva zapikirala u zeleni. Sok bi baš u isti tren oboje pili iz narančaste čaše. Pa krene natezanje, guranje, čupanje, urlikanje i …sve se okrećem u potrazi za žutim il crvenim kartonom. Evo na, kolko god se trudila i leđa okretala tv ekranu od nekih stvari jednostavno nemreš pobeći. Mojih 90 minuta je isteklo. Produžeci slijede u idućem broju.