Zrušili su brezu bez maminog znanja

Melje li nas melje ta svakodnevica. Jurimo gradskim ulicama da nismo ni svjesni da gubimo kontrolu nad nekim stvarima. Srećom, naši nas potomci nekad podsete da malo usporimo.

– Gle zrušili su drvo – upozori me prda pred bjacekovim dečjim vrtićem. Ostanem u čudu. Fakat fali. Nema krošnje. Ostalo je samo deblo ko podsjetnik da je ono tu još nedavno stajalo i stvaralo hlad dečici koja su se igrala u obližnjem pesku. U prolazu „otkriće“ prokomentiram s još jednom mamom koja bezglavo poput mene juri po detešce. Ispadne da ni ona sama nije skužila nego ju je na isto upozoril njen mali, dan ranije. Na koncu, ispadne da su drvo zrušili pred puna dva tjedna, a ja koja tu svakog dana najmanje jednom prejdem, nisam to registrirala. Prda, koja tu svrati jednom u par meseci je naravno skužila čim je zišla z auta. I bjacek je upoznat s nedostatkom stabla, uvjerim se kasnije, samo je, kak pravi muški, to zaboravil skomentirati.

On me v nove brige hiti par dana posle. Ujutro naletimo na vrednu tetu koja u vrtiću par minuta posle osam sadi maćuhice.

– Baš kak sekine – veli on, a ja ga bledo gledam jer niš ne kontam. E onda mi pojasni otkud asocijacija koja na koncu ispadne jednostavnija da nemre biti, ali moj mozak to uopće nije imal namjeru spojiti. Naime, prdina vrtićka grupa nosi isti naziv poput friško posađenih sadnica.

Zamislim se. Ok, ovo s maćuhicama me još tak ne uzruja jer te mlađe generacije drukčije slažu svoje puzle v glavi, ali ovo da nisam skužila da su otpilili celo drvo, ne tanki prometni znak, nego krošnju promjera nekih cirka osam metri to me baš baci u depresiju. Kaj stvarno kroz život putujemo da neke stvari ne registriramo? Izgleda da je na koncu zbilja tak. Tempo nabijamo od jutra. Dizanje, spremanje, poteravanje dece, urlanje. Pa onda na poslu koordinacija s kolegama i plivaj kroz radni dan kak znaš. Od 15 nadalje novo veselje. Nema pauze kod dece. Oni su stalno na modu ON. OFF za njih ne postoji.

Cede te kak limun, na sve strane. I onda, razumljivo je da s vremenom uz silnu količinu informacija koje valja prožvakati i odvagnuti kaj je bitno, a kaj nebitno, informacija poput toga da stare breze više nema jednostavno završi u ovoj potonjoj kategoriji. Žalosno jer nam je za ljetnih meseci ona često služila ko zaklon od zubatog sunca.

Iz ormara zbudimo zmajeve pa se uputimo na površinu bez zračnih zapreka. Veselje raste dok se krilati ninja i barbie penju sve više i više. Uživaju u činjenici da baš oni upravljaju s nečim kaj se tak daleko vijori nad njihovim glavama. Kontrola. Lako joj se oteti, a teško vratiti.