Zbog teta su deca vesela i sretna

Nekak na brzinu došmucal nam se i kraj vrtićke pedagoške godine. Naše prve po redu. Nismo se praf ni okrenuli, a već smo bili pozvani na roditeljski gdi su nam tete priopćile novi raspored rada vrtića. Za koji dan startamo u novim sastavima i novim prostorima.  Srpanj budu gulili pod novim, izvanrednim okolnostima, a kolovoz pauzirali.

Kaj reči o toj prvoj godini. Bilo je i više nego korisno, to vidim po dečici. Naučili su svakaj uz svoje tete i pajdaše. Svaka čast tetama. Ja ne znam kak one ostanu prisebne i normalne polek tolke dece. Još ak imaju svoju doma, pa vjutro  nakon kaj vlastitu negdi ostave mam dojdu na posel gdi ih čeka tucet tuđe!?! Joj mene joj…ja ipak dojdem na posel i sguštam se bar pri prvoj kavi na miru za razliku od njih. Živio Glas Podravine!

Ne znam kak se tete odgajateljice već nisu izborile da u mirovinu idu s 45 starosnih let. Pak nije to baš sam tak kak neki misle, igrati se s decom. Meni tri dana soliranja s moje dvoje bilo je dost da počnem halucinirati. Dan ko da je trajal 48, a ne 24 sata.

I evo ni dva dana nakon kaj smo ponovo ekipirani na momente mi blicne i pitam se jesu tam gdi bi trebali biti ili sam ih morti doma ostavila spati. Ili ih nedaj bože, kak ovaj britanski premijer kaj je svoju curicu zaboravil u pubu, ja morti kojega od njih ostavila u dućanu ili gdi usput.

Evo baš pred koji tren sam se zapitala kak je sve prošlo ujutro, jesmo ih dostavili na mesto i vreme. Nekad me onak usred dućana, ak sam kojim slučajem sama, spopadne panika, pa se sve okrećem gdi su, vrtim film u rikverc, a sive stanice od panike da su se nekam zavlekli i delaju svinjarije nikak da prorade kak treba…onda stanem, i polako vraćam film…rewind…prisetim se kak sam došla, gdi sam ih zadnji put vidla i s kim ostavila.

Naporno je s jednim parom očiju stalno pratiti njih dvoje koji svaki vozi po svom kolosijeku…tu i tam se sretnu, sudare ali fućkaju dalje…

Ne bi li lakše pregrmeli izostanak pater familiasa, a da opet korisno provedemo dan, izvedem ih na gradske bazene prek granice. Kad je tata u Europi, nema smisla da mi ostanemo na brdovitom Balkanu. Usprkos tome kaj vreme baš nije bilo savršeno, krenemo. Plivalice, kroksice, kupaće gaće, krema za sunčanje, pelene za kupanje …samo su dio opreme koji sam pripremila iako nam je na koncu svega bilo bitno tek to da imamo putovnice, novce i ključeve od auta. Drugo ak bi usfalilo već  bi se snašli. Vreme nas posluži, provedemo zbilja ugodan dan…doma se vraćamo umorni i zadovoljni. Ja jedva dočekam da ih spremim na počinak i ugrabim koju slobodnu minutu za sebe samu, čisto da posložim dnevna događanja i novi, sutrašnji raspored u glavi.

Zbilja, nije lako tim tetama u vrtiću…ni malo…i zato im hvala na svemu kaj rade da naša dečica budu vesela i sretna.