Volem ne volem nevolje

Joj mene joj, kak se navek lako nasmijati na tuđi račun, al čim se na najmanji znak čovek ogleda morti u kakvoj crtici koja mu ni po volji, mam mu više nije smešno. Takvi smo mi danas ljudi, f tuđi dvor rado gledamo, al čim se naš grunt počne spominati onda više ni dobro. I kaj, na kraju, ak se ko i prepozna u kojem mom tekstu, onda valjda znači da sam istinu napisala, a ne izmišljala. Ak se ne znate na vlastiti račun našaliti, nemojte Mamu na kvadrat ni čitati. Najlakše se smijati na prdin i bjacekov račun, no i meni nekad usfali inspiracije, pa prepričam i tuđe štorije.
Igračke. Taj vječiti predmet glavobolja i padanja u trans svih roditelja. Kuma je nakon osam godina doživela da je svoj dnevni boravak ispraznila i igraonicu nakon puno vremena premestila u dečju sobu. Kad bum ja to i dal bum uopće doživela pitanje je. Naime, naša dosadašnja kolekcija igrački popunjena je prošle subote, za proslave zajedničkog trećeg i prvog rođendana. Još tu i tam zna zalutati koji poklončić koji nije stigel na vreme. Za nedavnog popodnevnog igranja dogodilo se da smo prdi pretili s lopatom i bacanjem svega kaj se tog trena zateklo na podu kroz prozor. Prije početka igre dve pune škatule nakon završetka nisu stale ni u tri kutije. Kaj se desilo ne znam, kak se to u tak kratkom vremenu nakotilo i neće natrag gdi im je mesto isto ne znam, al nakon kaj lopatu nije ozbiljno shvatila počeli smo pretiti s slonom Štefom. To se pokazalo učinkovitim. Tera strah u kosti, a roditelje rešava glavobolje. Taj vam je slon postal naš najbolji i pravi kućni prijatelj. Više od svega voli zalaziti u naš kvart. O njemu smo prvi put čuli pri susedima čiji dečec ima iste poteškoće s igračkama kak i prda. Navodno taj slon Štef dojde po noći u kontrolu dal su sve igračke na svom mestu, a onda, za obavljanja te redovne dužnosti mu, onakav trapav i nespretan ko svaki slon, svaku koju slučajno nagazi jednostavno pregazi, pretvori je u prah i pepeo i više je nema. Uvjerljivo, ha? Ne moram ni objašnjavat kak je prda i najmanji komadić koji je samo i ličil na igračku vrnula u najkraćem roku na svoje mesto. Sam bog da taj Štef ne zalazi u maminu kuhinju jer bi bar jednom tjedno kupovala kompletni escajg i tanjura za 12 osoba.
Jučer se pak osvjedočih kak nije dobro puno se faliti da su ti deca zdrava. Samo kaj sam tu rečenicu izgovorila, ma ni pol ure nije prešlo, uslijedi poziv iz vrtića da je bjacek zakuril. Pa se ti i dalje fali ak ti je do zdravlja dece. A taman smo završili s kurom ventolina, bisolexa, panadola, kapljica za brojne otvore na tijelu i ostali samo na sirupu za imunitet i pomadici od eukaliptusa. Usisivač već danima nema svoju funkciju čišćenja podova nego usisavanja sadržaja dječjih nosića. Katastrofa.
Nakon tolko vremena pisanja doživela sam i to da je neko potvrdil moje retke, one od prošlog tjedna vezana na mamina očekivanja i stremljenja i neispunjene snove iz mladih dana. Jedna moja frendica upisala je svoje dete od tri godine ne na zbor već na ritmiku.
– A pred samo par let sam glasno kokodakala da šta te mame leče svoje komplekse, nek puste decu na miru da se igraju i ne mešaju se u njihova posla. Smešno je u kaj sam se pretvorila, ali fala bogu na kavi i čikima pa se ipak smirim, dok dojdem k sebi zvadim barbike i uživam s mladunčetom, piše mi. Od maminog prvobitnog šepurenja da joj dete ide na ples i prepričavanja kak ju je teta falila ostali su samo kolut, balerinke i dvesto kuna manje v žepu. Mi još s plesom nismo probali, kolut imamo iz maminih dana, a u balerinke se navek isplati investirati.