Vikend  prilika za punjenje baterija

– Isprave molim – prozbori teta u plavom na graničnom prelazu Bregana. Ko gromom pogođena otvaram svoj novčanik u kojem ne nalazim traženu ispravu. Znam da ju nemam, al glumatam. Nadam se da me budu pustili u Deželu bez tog komada plastike jer sam zainteresirana zadržati se na njihovom terenu točno tolko kolko treba od spomenutog ulaza do izlaza Kaštel, gotovo nepuna dva sata života.

– Ne može. Ne ulazite u domicilnu državu. Vraćamo vas – izgovara dama u plavom, a meni se želudac stisne i okrene za 360. Koračam prema autu gdi me čeka ekipa koja jednostavno nemre verovati da sam zaboravila dokument na koji sam ih dan ranije podsećala da i sami ne zaborave.

– Jebiga – nema drugog objašnjenja. Sednem u auto, pa do odredišta nastavimo hrvatskim autocestama. U međuvremenu odvrtim par telefonskih brojeva i uspijem isposlovati da Podravkin šofer Smiljko i Podravkina putnica Renata udruže snage i dostave mi dokument koji mi treba dan kasnije za skok do Venezije.

Putujemo. Muk i tišina. S moje strane. Jer, budimo realni, nisam valjda ja kriva kaj sam smotana pa zaboravila osobnu nego oni koji su zbog tog mog propusta ponoreli od muke. Dobro nam je počel dugo i pomno planiran trodnevni izlet. Da se raspoloženje dodatno popravi pobrine se neki neoprezni vozač koji je par sati ranije negde prije Karlovca napravil takvu prometnu da su ga s ceste uklanjali celih šest sati. Valjda šefljom i špahtlom. Zbog njega 45 minuta gmižemo.

Na odredište stižemo s dva sata zakašnjenja, ali dobro je. Tu smo. Drugi se dan Smiljko i Renata poklope pa ovaj ostavi dokument u Rijeci, a ona ga od tam dostavi drito mi u ruke u večernjim satima do Umaga. Juupi.

Venezia. Here we come. I to samo dan nakon obilaženja Motovuna, Momjana, Grožnjana i plaža Umaga.

Guštam bez prde i bjaceka, pomalo sebično, ali imam na to pravo. Veneziju su već doživeli i dokazano je da je ovak ipak lagodnije nego borit se s njima na svakom mostiću i skretanju jer zamisli, još nismo stigli.

Lepo smo se zluftali, nagledali svega i svačega i ustvrdili da se Veneziju more razgledavati u svim vremenskim uvjetima. Spremni trgovci imaju spas za slučaj kiše …sve dam, samo da prodam, čižme, kabanica, nepropusne štucne…fale samo štapovi za skijanje, no sigurna sam da su ih dolaskom toplijeg vremena pospremili u skladišta. I znate kaj? Niko nigde ne dela frku oko izdavanja računa. Za pruženih pet eura dobiš kabanicu i to je to. Arrivederci, ciao. Da vam ne pripovedam u kakvim smo uvjetima praznili mehure na svega par metri od Piazze san Marco. A pri nama, sve mora biti po p.s.-u, sve posloženo na centimetar. Tu te niko ne pita, svi pišaju u istu rupu, muški i ženski…nije to kak u Lepoj našoj gdi za ispustit vjetar moraš imat točno određenu kubikažu svježeg zraka oko guze. Ali, čemu da bude jednostavno kad more bit komplicirano.

I tak se mama doma vrnula nasmijana lica i punih baterija. Pusama na ulaznim vratima skoro da nije bilo kraja…nastavljamo u revijalnom tonu.