Veslanje

Nije valjda da ste pročitavši naslov pomislili da smo se mili i ja otisnuli na bespuća plavog nam Jadrana pa veslamo i uživamo na valovima. A ne. Za naslov je zaslužna naravno prda koja nas je unazad nekolko dana počela veslati kak joj puhne. Lagano smo ušli u neku novu fazu koju jedva čekam čim prije napustiti. Naime, gospođica cele dane nekaj izmišlja, a ni sama ne zna kaj. Lagano baca na naše političare jer se nemre odlučiti bi li piškila ili bi kakila, a onda se na kraju svega ispovraća. Tolko da nas izbaci iz takta jer to nismo ni u najmanju ruku očekivali.

Uzalud mi ona moja knjiga o odgoju djece bez vikanja stoji pri uzglavlju kreveta. U to sam investirala nekih par desetaka kuna, pa sam ju onak sva euforična kaj miriši na friško i počela čitati. Jutro nakon, svi su mi ti savjeti legli na mesto, i zbilja je izgledalo lako ostati smiren, odbrojati do sto ako treba, promisliti o svemu, pa onda razumno popričati s detetom o netom izvedenoj psini. Još sam se par put tokom tog istoga dana pokušala držati tih savjeta, a onda…onda se opet sve otelo kontroli. Zimi je bilo lakše galamiti dok su prozori bili zatvoreni, a susedi pri pećima. Prozori na kant znače da budu moje pretvorbe iz micamace u lavicu imali prilike doživeti i svi koji se kojim slučajem najdu oko kućnog mi broja. Spas vidim jedino u kosilicama koje mogu poslužiti tek kao jednokratna, privremena zvučna izolacija.

Recimo da prda nije neko problematično stvorenje, ali problem je u vremenu kojeg ona uvek ima viška, a ja i mili manjka. Iz revolta kaj nam fali vremena počela je priređivati nam kojekakve spačke. Još joj neke stvari nisu jasne pa se na koncu dojde pohvaliti s tim kaj je izvela. A kad krenu munje i gromovi iz maminih usta, onda brizne u plač koji para oblake i traži zaklon od tate. Ako je za proizvodnju grmljavine zaslužan tata, onda se šmajhla k mami. I tak nas lepo vesla. Sad bi ovo, sad bi ono. Sad bi jela loptice, pa bi jela čokolino, pa bi na kraju musle. I na kraju od svega ostanu tri puna tanjura. Čak joj je par put palo na pamet da krene u protunapad pa počne galamiti na nas same. Nikak da shvati da se na mamu ne galami jer je ona korisna.

Najfriškija joj je fora da na sve kaj ju se pita odgovara sa ne znam. Nikaj ne zna, ni zakaj si nije obula papuče, ni zakaj nije oprala zube, ni zakaj gleda u ugašen televizor, ni jel se dosta najela. Za poludeti od muke i eksplodirati u trenu. Svaka čast onima koji se uspiju kontrolirati. Htela bi upoznati jednog takvog. Roditelja. Rodbina koja s decom provodi tek retke trenutke ne dolazi u obzir. Oni su itak tu samo kaj decu hite z takta i smjernica koje im roditelji iz dana u dan uporno usađuju.

U danima smo pokore pa se tak i mili odlučil priključiti tastu u radnoj akciji na plavom Jadranu. Trebali mu samo srce, ruke i lopata. Tačke su ga tam čekale. Opet nikaj od veslanja. Žena i deca jedva su ga dočekali nakon dva dana. Žena iz razloga kaj bi se malo neko drugi s decom poigral, a deca ko deca, vesele se tati kad god i otkud god došel. 😉

I tak vam mi sedimo tu večer nakon kaj je došel pri jelu, kad mili nekaj opazi na zidu i probledi. Ja se navirim. Noge mi se odsekle. Na zidu pored zahoda ukopan, usran od straha niš manje nego mi – škorpion. Glavom i bradom. Pravi, crni, oko 5 cm. Gadan ko u enciklopedijama.

Kaj sad? Veli mili: – Daj papira. – Kakvog papira, pa nebumo mu pisali pismo ili zamolbu da ode!?! Evo ti na šlapa pa bila i broj 36!!! (nek mi oproste svi ljubitelji životinja) Špljaaaaassss. Odahnemo nakon kaj ga bacimo u školjku. Jutro nakon prdu muči da nebu “škompijon“ uzel njenog kakača. Ja ponovo proživljavam jučerašnju dramu iz koje izvlačim pouku da se ne isplati riskirati i kopati po muževim žepima i vrećicama. Ko zna kaj bi me tek tam moglo „vgristi“. No ovaj je put zbilja pretjeral s iznenađenjem. I bombonjera s pumpe bi bila dovoljna.