Uuuuspoooraaavaaaaanjeeee ….

Moj omiljeni knjižničar neki mi dan s onih silnih polica pretrpanih knjiga odabere i preporuči jednu koja se bavi usporavanjem. Ne usporavanjem papučice gasa u automobilu, nego ubacivanjem u nižu brzinu u svakodnevnom životu. Pa onda se u kasni sat, kad mi moje brojne obaveze dnevne to dozvole, primim listanja iste. I ide. Ide mi pomalo svakodnevno po par komada stranica. Čitam. Nije mi baš od pomoći onaj moj nekad završen tečaj brzog čitanja, ali ide i ovak. Uglavnom, nađem se u svemu kaj tam stoji otisnuto masnim slovima.

Usporiti. Trebalo bi. Ne samo usporiti nego zamrznuti se u trenutku mislim si dok gledam bjaceka i prdu kak se lepo zabavljaju u našem dnevnom boravku već ubačeni u piđamice. Vrte se, grle, valjaju, sve to bude presečno s tu i tam kojom ružnom reči tipa guzica, pa se onda malo neko zaplače, ali onda opet smeh. Kad su dovraga već zrasla ta deca pa izvadim kameru da ovjekovječim moment kad ga već nemrem zalediti.

Isto mi se pitanje odvrti u glavi dok se iskrcavamo na bolničkom parkingu minutu prije nego moramo obaviti liječnički pregled za školu. Zakoračim na tlakavce i u tom trenu ugledam našeg srebrenka koji u kontra smjeru ide iz bolnice. U njemu tek petodnevna beba u košari obučena u ljubičasti plišanac i kuštrava mama u staroj sivoj trenirci koja tuli od bolova jer nemre normalno sedeti. Mili je napred, koncentriran na vožnju. Vozi sporo. To su bili dani. Spori i lepi dani. Kam je vrit to vreme prešlo mislim si dok gledam prdu koja sklapa prave proširene rečenice i ima odgovor na svako joj upućeno pitanje.

I sad ja razmišljam o usporavanju. Kad bi se bar moglo stati, a ne od silnog razmišljanja lunjamo ulicama ko muhe bez glave. Sad zvoni mobitel, pa je stigel sms, pa fejs pa vajber pa mesinđer…i onda me prda opali rečenicom:

• Mama, zakaj celi dan gledaš u mobitel.

Na uskršnji ponedeljak upoznam par gotovo svojih godina koji su zdavnja rekli zbogom normalnom životu, potrpali se u čerge i putuju Europom. Ne treba im puno. Žive nomadski. Preživljavaju na račun stanovnika koji ih uglavnom svugde u svom mestu lepo pogoste. Tak su i neki dan napravili Gotalovčani. Pa se zamislim. S jedne im strane zavidim na komociji koju imaju jer njih ne brine rupa v novčaniku, niko im ne šalje račune za plin, komunalnu naknadu ni slivne vode. Čini mi se da oni žive život punim plućima. Žive. Ali svoje. Mi ostali čudimo im se kaj piceki glisti.

Ok, bum usporila i ne bum više buljila u mobitel. Ne tolko. Obećajem.