Uhvaćeni u neobranom grožđu

Kaaaaj, prasica jedna, stojim tu već neko vreme i gledim ga kak bere mojega reda! Sram vas bilo, tak susedovo brati!! Kaj se praviš da ne razmeš, ti si tu gazdarica i dobro znaš koje je čije. Sram vas bilo, svako leto ista priča – urla međašica z podolja. Bapska posla, rekli bi ljudi. Nas četri stojimo u čudu. Prvo jer nismo razmele kaj se dogodilo da je ova upravo dobila živčani slom, a onda jer ne verujemo da ju je iz takta hitilo dete od 10 let koje je igrom slučaja, u neznanju, otrglo s njezinih brajdi tri dozrela grozda.

• Gospođo, ote si spijte jednoga gemišta, kaj se malo smirite, pak nemojte se tak srditi zabezveze, bu vas herc vdrapil – smirujem situaciju. Bezuspješno. Babac se vužgal da ne poveruješ. I ne prihvaća naše objašnjenje da dete zbilja nije krivo jer nije poznalo gdi je kraj goric, a krivnja je zapravo njena jer nije na zadnjem stupu digla zastavu protivničkog tabora. Po tonu i načinu njezina ispada sprve smo zaključile kak smo vjerojatno svi vušli v krivi red i da smo već pol reda tuđe hotele pobrale. Ali ne, f pitanju su ipak bila samo tri grozda. Da zbilja nismo namerno otišli f kvar i dete poslali f tuđe neobrano grožđe potvrdi i prozvana gazdarica koja od srditosti i nemoći zasiple celu kantu pod njeno trsje.
• Kaaaaaj? To ja nebum pobrala to bu ostalo tu gdi je – viče međašica. Pa onda dakle, kaj oče ta gospa? Nikom nije jasno pa ni njoj samoj. Sad joj je za tri grozda, onda pak nije zadovoljna kaj smo joj stovarili pol kante i to još pobrane. Babac se ne gasi, a ni klopotec koji tira najjače kaj more ju ne uspeva nadglasati. Zgode z goric ovih dana ne manjka. Berba je nepresušni izvor inspiracije. Pogotovo ak se berači nakon svakog reda naluknu f čašicu. Onda se zbilja svega more videti i čuti. Srećom, niko od nas nije bil na gemištima neg pikavoj vodi, al da nije bilo tak, garantiram da bi gospođa zaradila bar šupku z leve i desne. Prostača. Pak se problemi ne rešavaju s takvim uletima nit drekom i svađom.

S obzirom da su deca već fanj porasla, onda smo odlučili povesti ih u šumu, ne da ih tam ostavimo, neg u berbu gljiva. Zapravo, da me koji lugar nebi pročital pa fkanil, krenuli smo u edukativnu šetnju šumom ne bi li djecu upoznali s bogatom ponudom šumskih plodova koje su se razasule po viničkim brežuljcima i klanjcima. Nadali smo se sresti kojeg vrganja koji bi nam skočil v žep, ali nikaj. Bjacek se nadal sresti vuka, no ni njemu se želja nije ispunila. A mi smo se na jedan tren pošteno usrali nekih neobičnih zvukova koje su muži protumačili kak divlju svinju. Na jen tren smo se malo i zgubili, ali, sve smo rešili. Fućkaš mahovinu i izviđačku orijentaciju dok imaš mobitel i navigaciju.

Pet odraslih i četvero dece i niko nije bil siguran da je koja od svakojakih gljivi vrganj. Osim kaj smo bili sigurni da one crvene s tufnjama nisu. Vrganji tog posljednjeg dana ljeta 2013. nisu bili raspoloženi, ali je zato pred nas skočila puna košara sunčanica, njih je pak teško ne poznati. I ciklami. I onda kaj buš, poneseš doma i pripraviš fini ručak od šumskih plodova. A ciklame dišiju i dišiju. Deca i mame im se veseliju.