U zoološkom vrtu prava ludnica

Zoološki vrt. Asocijacija je to koja mi najmanje jednom dnevno proleti kroz glavu kad krene igra između ovo moje dvoje. Inače su dobra i pitoma deca, uglavnom, no dok ih primi žuta minuta zapitam se jesam ja to zbilja donesla iz rodilišta ili su ih zabunom dostavili iz zoološkog vrta.

Kolko čujem u vrtiću s njima nema problema, no čim prejdu vrata kućnog nam praga teško mi je u to poverovati.Bjacek urla čim vidi kvaku, on bi kiiiiiiikiija…prda bi soooka, pa joj se piša, pa je gladna, dok on već za to vreme riče loptu po boravku, a da ga još nismo stigli ni raskomotiti. U prolazu nalete jedan na drugog pa padnu jedno drugom u zagrljaj koji završi tak da oboje leže na podu i plaču jer je jedan poklopil drugog, a ne znaš kojem je gore jer teže skoro u gram isto. Neki je dan prda stradala dok je sedela na stolcu, a bjacek joj se s takvim veseljem zaletel da je zrušil i nju i stolca. Zgledalo je baš kak u crtiću. Opala je direktno na leđa, a on ju poklopil kolko je dug i širok. Njemu naravno nije bilo ništ, dok je ova još pol vure nakon nezgode tulela kak vatrogasna sirena. Više od šoka kaj ju je snašlo i srditosti nego od boli.

Zoološki vrt najčešće se u njima probudi kad odemo nekom u goste. Ili kad imamo za odraditi neku specijalnu prigodu tipa rođendan, svati i takve nekakve situacije. E onda se ta njihova životinjska strana posebno ispoljava. Ne  znam kaj im se dogodi, ali dok bi trebali bit mila i draga dječica, onda oni pokažu sve ono kaj znaju. Lako moguće da i mi malo pretjeramo, jer deca su deca i nemru baš sedeti na miru u čošku i čitati romane, ali nekak mi se navek čini da su baš moji onda među najgorima.

–          Doma su dobri, ne znam kaj im se dogodilo. Nisu se baš naspali, a i vruće im je – opravdavam ih dok mi para izlazi ne znaš na koje uho bolje. I svi moji pokušaju da ih vratim u neku normalu samo su uzaludan pokušaj. Nakon opasnih i prijetećih pogleda na koje oni naravno ni da trepnu okom i samo da ne odmahuju rukom na moje protestiranje, kreće podizanje tona glasa. Takvo moje ponašanje pak izaziva začuđujuće poglede ostatka prisutnih. Pravi je to začarani krug. Oni se i dalje ne namjeravaju popraviti, ja sve bolje šizim kaj zbog njih, a kaj zbog ovih koji me osuđuju, iako ne javno, jer urlam. A bome ga znam za urlati. To mi je nekak došlo s rođenjem. Mili se spočetka nije mogel načuditi i stalno me upozoraval zakaj vičem dok nije prihvatil da se zapravo tak spominjam. Fina i pristojna ženica al ga povremeno grmi kaj da joj nisu sve daske na broju. Vlovilo se i njega unazad par godina pa riče poput lava. Mam je i meni lakše. Palac gore!

Da pojasnim. Ne srdi me tolko dok se otrgnu s lanca negdi u goricama ili na ulici, nego mi tlak skoči ak im se takva preobrazba dogodi na lokaciji gdi su okruženi televizorima, čašama, tanjurima, kristalnim vazama i unikatnim suvenirima. Majmunsko ponašanje zbudi se u njima i kad zajdemo u kakav dućan. Potrpamo ih u kolica koja fakat u ovom slučaju imaju ulogu kaveza pa situaciju spašavam mićenjem. Čokoladica, sokić, lizaljka…taman kad se počinju otimat kontroli evo nas pri blagajni.

Trpamo se u auto. Putujući cirkus. Dva mala majmuna, tata lav i mama ris. Čudna kombinacija nastala je križanjem naših jedinki!?!  Za svaki bum slučaj proverila kaj piše u njihovim dostavnicama.