U dobru i zlu, zdravlju i bolest

Nije točna samo ona da je u zdravom tijelu zdrav duh. More se isti najti i u bolešću već načetom. Bitno je samo zdrav duh održavati proporcionalno godinama. A bolest kak bolest dojde prije il posle. Retki su joj pobegli pa zdravi hmrli na kraju. Na onom bolesničkom krevetu nemate kaj drugo nego zjakati oko sebe. Prvotni šok dok vas prejde od one bele plahte i natpisa na posteljini koji vas neprestano podseća u kojoj ste ustanovi onda skužite da su i kraj vas živa bića s sličnim problemima poput vašeg. U našoj sam sobi nekaj kvarila prosjek godina koji se kretal oko 70 plus minus 10. Taj prvi dan koji provedem u bunilu gotovo ništ ne kontam osim da su moje cimerice drage i trude se olakšati mi kolko moru. Prvo me tješe da sam dobro podnesla „tretman“ s obzirom da ne izbacujem višak koji je uobičajen. To njihovo se uskoro pokaže apsolutno pogrešnim jer grlim zdeličku kak prdu nedavno v rodilištu. Noć prejde u miru i tišini. Kul. Nitko od babci nije ni zahrkal.

Drugi dan stanje se popravlja, a ja morem smisleno laprdati. Ova je od tud, ona je od tam…pa krene natjecanje koja je imala više operacije, koja ima još manje organa u sebi, a onda dojdemo i do toga koja je kaj smela jesti nakon kaj su si spovadile kamence. Jedna sme sve, druga pak ništ. Uglavnom, vrlo motivirajuće i inspirirajuće za mene koja boravak u njihovom društvu provedem uglavnom na vodi i par žlica juhe. Slušajuć ih zavapim za nečim kratkim i žestokim jer ko zna kaj me čeka ubuduće. No, ni one nisu tu jer su živele asketskim životom pa se tješim da mi ne budu baš svi ovozemaljski užici uskraćeni za navek nego tek privremeno. A onda, onda mi morti i dobro dojde ovaj moj nedostatak žućnjaka. Primjerice idući put kad na stolu bude poriluk. Ili mahune. Ili nedajbože slatko zelje.

–         Joooj, nesmem to, pak ste zabili da nemam žuć, ne?

No, uglavnom, dobro sam ja to stempirala. Kad mi već nedaju da si ugradim balona ja sam si zvadila žućnog mehura, nekaj se bu kvragu na vagi poznalo!

No, da se vrnemo mi nazaj na odjel gdi sam samo ja bila taj dan operirana, a druge sve pripremane za operaciju. Te dve koje bivaju izgladnjivane i filane s tableticama za čišćenje podvečer krenu s cvikanjem na zahodskim vratima. Pa kad se začuju neuobičajeni zvuci iza zatvorenih vrata dopirati nam do ušiju, bakica na krevetu do mene ispali:

–         Čuj, čuj mala, babu raspira – i cela se soba tog trena pretvori u rusvaj. Kreveti se tresu od smeha, konci samo da ne spucaju, a soba se pretvori u dječji vrtić u kojem su tijela opet zdrava u skladu s duhom koji nas usprkos svemu nije napustil.