Tužibabareza

–          To mi je mama pokazala – objašnjava prda milome otkud joj je palo na pamet da žlicu juhe s rezancima, kolko je ostalo na dnu tanjura, jednostavno nagne i posrće direkt z tanjura v zube. Stojim pri sudoperu i pravim se da ne čujem.

–          To mi je mama pokazala – ponovi još jednom mala tužibaba. E, sad se već nemrem praviti da nisam čula i da me se ne dotikavle pa se onak usput okrenem i počnem pravdati.

–          No kaj, nisam joj baš rekla da se tak mora sprazniti tanjur, meni je malo pobeglo, a ona me ulovila na djelu – pokušavam spasiti stvar i ne ispasti nekulturna roditeljica i loš primjer djeci. Nije da inače praznim tanjure okrečuć ih za 180, ali taj put sam se malo opustila omaklo mi se, a ova mala spužva, jedva je dočekala tati pokazati kaj je novo naučila. I baš je pravo izabrala. Nije mu se setila pokazati kak zna nacrtati puža, doru ili ružicu. Ili izrecitirati koju novu pjesmicu. Ili kak si na novo zna sama gumbe kopčati. Ne, baš je izabrala pokazati mu kak se prazni tanjur juhe dok ti ostane za pol prsta na dnu.

Mili baš nije oduševljen prdinom  novom vještinom iako, ako se mene pita, ovladala je tehnikom do savršenstva, ni jedan joj rezanec nije ostal na brku niti je koja kapljica joj čvapnula v krilo. Iz pogleda mu čitam da baš nije prezadovoljan kaj sam takvo znanje prenesla na novo nam obiteljsko koleno, ali kaj je tu je. To tak ide, ono kaj se nesme je najslađe, pa se tak i najbolje zapamti ono kaj baš nije pristojno. To da je bjacek isto pokušal izvesti ne moram vam pojašnjavati. Niti to da su njemu za razliku od prde, svi rezanci završili u krilu, po bradi, stolcu i u spodnjem ormaru ispod stola. On još mora vježbati. No, to bumo obavili dok tate nebu doma.

Moja tužibabareza sve je ozbiljnije shvatila tu svoju ulogu pa svako tolko beži za menom i cinka si bjaceka u takozvanim nepodoštinama.

–          Mama, on je uzel daljinski, mama on je uzel čašu, mama on je zlijal vodu, mama sad je otvoril ormar … – i tak dalje…a bjacek samo gleda i dalje tera po svome. Lepo joj objašnjavam da se ne treba za sve baš tužiti i izvještavati mamu. Mama baš ne mora ni sve znati. Ukapirala je onak kak joj je pasalo pa sad selektira. Npr. To kaj je soba razmetana nije kriva ona koja ju je u jedno popodne razmetala do neprepoznatljivost. Ne, za to je krvi bjacek i prijateljica koju mu je došla u goste.

–          Ti mali baš znaju nereda napraviti mama – izjavi. Ili: – To nisam ja, to su dečki napravili. Baš su zločesti.  I kaj da joj čovek veli?

U pamćenje mi se urezal jedan moj pokušaj tužakanja ko klinke od šest godina. Dogodilo se da me jedna moja, danas samo poznanica, pred vlastitom kućom našopala s peskom. Ne znam zbog po radi čega, ali sećam se tog odurnog škripavog okusa u ustima. Sva uplakana i unezverena otrčala sam doma ne bi li netko od odraslih stal u moju obranu.

–          Tak ti i treba kad se igraš s budalama – rekli su mi. Nakon toga više nisam tužakala, nanesenu nepravdu hrabro bi prožvakala.