Tres chanchitos y el lobo

Tri pajceka i vuk ili tres chanchitos y el lobo bila je predstava koju smo odgledali zadnjeg dana jezičnog kampa u Glogovcu. Jedna hermosa novia chica koja inače iz tjedna u tjedan podučava moje potomke osnovama lengua espanjola odlučila je nastavnu godinu završiti kak bog zapoveda i okupiti naše los ninjose u goricama na jezičnom kampu. Ideja mi se na prvu nije baš činila lako izvediva, no nakon nekolko diasa složi se ekipica koja bi ipak išla pa im odlučim dati šansu. Nek se deca provedu, a los padresi odmore, bila je misao vodilja naše maestre. Nije ni Glogovac na kraj del mundo ak bu treba en la noche se dići i krenut put klanjca po uplakane los ninjose. Na koncu se pokaže da nisu na mamu. Mama je svojevremeno, ko curička koja je polazila drugi razred osnovne škole, skupo s leto dana mlađom joj sestrom na račun angažmana u zboru profesora Martinčevića krenula put Bečeja, na neki dječji festival na kojem smo morali čim bolje „tuleti“. Stigli smo lepo tam, svi dobili svoje domaćine, smestili se po kućama i sobama i onda je uslijedilo slobodno vreme. Vreme za razonodu. Sećam se ko danas, naša je domaćica, koja je da se razmemo bila naših godina, imala puuuuuuunu sobu barbika. Punu puncatu. To mi je mam ko curički koja je te nedostižne savršeno oblikovane komade plastike samo gledala pri retkim pajdašicama bil trn u oku. Dečji jal se zbudil v meni zbog te svima poznate plavušice koju su u ono doba, 80-tih godina prošlog stoljeća (strašno zvuči, priznam) mogle posjedovati tek one vršnjakinje s pedigreom. Za nabavit slatkicu koju danas kupite na svakom kiosku za iznos manji od novčanice s Mažuranićem u ono je doba valjalo potegnut prek granice, barem do Austrije, a onda je za nju valjalo iskeširat ohoho svotu ondađnjih maraka. Jednom je prigodom, prdina i bjacekova baka putovala u ondašnju Čehoslovačku. Od doma smo ju otrpatili u nadi da bu se vratila upravo s tom damicom savršenih mjera. Brus. Ni u toj zabiti se nisu tržile bebe mjera 90-60-90. Vratila se doma s dve ooooooogromne lutke koje su u mene i sestre izazvala takav revolt da je moja već za koji dan ostala bez noge.

No, vratimo se mi cendravoj mamici. Dakle, načeta i razjarena izloženim primjercima dugo sanjane lutkice u regalu nam domaćice, a od kojih je, da napomenem, svaka imala svoju krinolinu u boji cipelica, sela sam za stol. Za večeru. I  onda je mama drage nam domaćice zapitala dal bi mi male i drage gošće možda večerale viršle!!! E tu je nastal pravi kurcšlus u mojoj glavi. Suza suzu krenula ronit. Jer, dijete podravsko, rado bi pojelo ali nije razmelo kaj joj se nudilo. I tam sam ja tri dana u kompletu, u Bečeju provela kak drugo nego – bečeći. Definitivno sam i ozbiljno shvatila da tam moramo čim bolje „tuleti“ kak nam je naš zborovođa nalložil. A sve zbog barbike i, na koncu je ispalo, ni manje ni više nego obične – hrenovke.

To kak su prdini deda i baka jednom prilikom usred noći iz Koprivnice krenuli put Malog Lošinja, jer su deca tulela, a onda i zgodu da je za gostovanja u Ptuju s izviđačima dva dana plačuć za rodnom grudom provela prdina i bjacekova teta, ostavimo za drugu zgodu. Recimo samo da su današnje generacije puno hrabrije i odvažnije pa su noći prošlog tjedna za održavanje španjolsko-francuskog jezičnog kampa bile duge, mirne i hladne. Largo, tranquilo y fresco. Kak u Glogovcu, tak i koji kilometar sjevernije. Gracias maestra!