Tko visoko leti nije akrofob

Dokle seže ljudska mašta i ludost. Vidim neki dan u glavnom nam gradu postavili nekakvu platformu odnosno restoran na dizalicu pa moš blagovat na visini od 50 metara, a ispod tebe zrak. Milina. Ono, trpaš bocku u usta i mašeš nogicama sim-tam dok je ispod tebe praznina poput 15-katnog nebodera. Već se vidim kak grabam žlicu graška s maslacem, k tome dodajem pileći file i salatu od paradajza na tim visinama. Boja lica mi je baš poput tog mladog graška. Inače sam akrofob. Da sad ne guglate ili ne otvarate Anića objasnit ću kratko da su to oni koji ako im se stopala od zemlje odvoje celi metar već imaju vrtoglavicu i povećane otkucaje srca. Znači, oni koji se useru na visinama, a u mom slučaju visina je već kad prejdem 13 stepenica u vlastitom domu. Nisam se tak rodila, da nebi mislili. To mi je došlo s godinama. Nekad sam se po zabavnim parkovima vozila na svakojakim onim spravama, visela naglavce bez problema i pardona. No onda me spucalo. Fest. I nije mi još pustilo. To očekujem nakon 60-te. Danas me mamlavica lovi skoro dok veša na terasi prostiram. Polako moram dojti do ograde i prehititi popluna, kaj mi se ne zmanta.

Ne znam koji bi me vrag teral više na koju od onih željeznica smrti ili koje kakvih čekića koji prouzrokuju centrifugu želuca, a mozak se kopiče po lubanji s leve na desnu. Za koji tjedan mi se kaže avionski let. Višesatni. Panika me lovi već danima. Sam bog u avionu bude ića i pića đabe pa vreme brže prođe. Moglo bi završiti da se iz aviona na odredištu izbacim četveronoške, boje leda, ko ono pred koju godinu kad sam upravo tak razgledavala Rab iz zraka. Prvo mi se valjalo popesti po nekakvim drvenim pa potom limenim lojtricama, provleči kroz rupu…i onda, nakon kaj sam stigla do vrha zvonika…e onda sam morala još UŽIVATI u pogledu. Smij se ti dok ti se herc 190 put u minuti stisne i opusti. Osmeh mi je na toj slici ko da sam utrpala u sebe dva limuna, pol grejpa i krišku limete.

Otkucaji mi mam počnu šalabajzati samo dok se setim. Deca se još ničega ne boje, blago njima. Njima je sve lepo i jednostavno zabavno. A ja se mučim s glupostima primjerice kak u tom lebdećem restoranu prinest vilicu drhtajućim rukama i pogoditi usta? Ili, kaj recimo da se najdem u takvoj situaciji ak mi se krene pišati, a s obzirom da mi se na zemlji to događa svakih pol sata, kakav bi tek ritam imala v zraku! Ok mala nužda, ali kaj ak me potera na veliku? Vjerojatnost za to vrlo je velika. Kaj onda? KAM?? I kak u zahod bez hrpe frendica, jer opće je poznato da ni jedan babac na zahod ne ide sam. Ak te stisne viša sila, kam onda?

–         Istovariš se. Ko albatros – dobro za znati idući put kad izgubim tlo pod nogama.