Tko se nije skrio…

Drage moje žene, majke, kraljice, evo nas opet u onom povoljnom razdoblju za našu egzistenciju o kojem sam pisala pred točno dvije godine. Da, da, tolko je već prešlo od one zadnje kolumne u kojoj sam vam tumačila kak preživeti ovih mesec dana koji su pred nama. Period loptanja, televizije, pive i nevidljivih muškaraca.  YEEEEESSSS. Može li bolje?!? Znači, da ponovimo za one koje možda još uvek ne znaju. Kroz koji dan počinje sveopća ludnica za naše mužjake. Jedna bela lopta i njih 22 koji za istom beže travnjakom, ak se mene pita, kak muhe bez glave.

Ak vas za vikenda vaš mužjak iznenada zaspe prijedlozima tipa: miceeeek, ja bi decu otpelal na bazen, idemo mi malo van na igralište kaj se ti počineš, izvodim decu na sladoled i sličnim neuobičajenim frazama od kojih vi padate u nesvest, znajte da je u pitanju isplanirano ulizivanje na račun kojeg budu za koji dan tražili uzvratnu uslugu. Trostruku. Ali. Nek im bu. Bar bu nam doma mir i tišina. Drugi bu ih dan bolela glave, e onda smo opet mi u prednosti jer samo podizanjem glasa za pol frekvencije moremo kod našeg „nogometaša“ napraviti čuda. Oči krvave, lice ispijeno, baulja po kući u potrazi za daljinskim. I to je naš adut ovih dana. Daljinski upravljač. On bi se, isto tak, vid vraga, mogel iznenada zgubiti.

Ak još niste o svemu navedenom razmišljale, počnite. Da bi on kupil svoje sate mira pred teveom ili ekipom v goricama ili birtiji valja nam dobro sposlovati. Odma imati u pripremi neku uslugu koju budu odradili za protuuslugu. Ak se setim dobro, za prošlog takvog strašno velikog prvenstva kad se radi gledanja tekmi poteglo čak do Poznanja, iskamčila sam novi mobitel, a deci nove sandalice. Hm. Ovaj put se ne putuje baš na lice mesta, ali se budu zato tekme gledale daleko od supruge i dečice. E, valja mi naplatiti ulogu samohrane majke tih nekoliko dana. Ko mi kriv kad me ne zanima Eurovizija ili izbor za najlepšu princezu pa da i ja dobijem večer mira s frendicama pred malim ekranom. Moš mislit.

Ovi naši potomci polako naslućuju da se nekaj sprema. Vide da se euforija crveno-belih kockica polako širi. Bjacek se pakira s tatom igrati nogomet. On naime još uvek veruje da povremena tatina putovanja na  utakmice zapravo završavaju s ritanjem bubamare. Naravno, došel bu i dan kad bu on poželel osetiti adrenalin koji proključa kad zaori stotine grla junačkih s tribina.

–         A ne, ne bu on išel nikam, ja mu novce za to dal nebum – veli mili.

–         Ne brini, bude mama već nekaj zmislila, uvek postoji neki crni fond il čarapa iz koje bu mamica za to našla – drukam ja i dižem mu tlak. Kak nebi mamy za svog sina jedinca našla sredstva za tak nekaj. Nek ide, nek urla, nek grmi iz sveg grla …aaaaaajmo deeeečki kaj ste staaaaali!!!

Znači od idućeg su tjedna u modi kvrgava kolena i ixcerice. Napokon sam na konju jer morem furati suknje i kraće od primjerenih za moju dob. Sve ono kaj se inače skriva, sad more na sunce, a tko se nije skrio Rio de Janeiro.