Svemu jednom dojde kraj

Dojdeš na svet f pelenama, a ak baš nemaš sreće i otideš z njega v istima. Takav je ciklus života. Sve kaj jenput počne nekad mora i završiti. Gruntam si dok sedim na bakinom krevetu kojeg su nedavno instalirali f kuhinju kaj bu joj toplo.

Moja baka Verona kroz koji bi dan, da more, spuhala 97 svečici na torti. Ovog bu joj rođendana to teže pošlo za rukom jer je zalegla f krevet, grozni krevet, koji nas podseća na prolaznost života.

Da se nju pita, njenom je životu već zdavnja trebal dojti kraj. Još otkak me sećanje služi njena je svaka priča završavala s:

– Aaaa, nebum ti ja još tu dugo – i tak to traje.

Neko je karte zmešal da je na ovom svetu već punih 96 let. Baka Verona svoj je život provela na koprivničkom placu. Među kumicama i hrpama šalate, repe i grincajga. Sve to sama je ponedeljkom, sredom, petkom i subotom na svom starom biciklinu bez lanca, gurala od doma, do njenog prodajnog stola. U međuvremenu je, dok nije bila na pijacu, to isto povrtelje uzgajala doma na svojim gredicama i ko zna kolki su Koprivničanci zrasli na bakinim jajcima i špinatu.

Nije se dogodilo da me, čim bi me ugledala na svom radnom mestu, ne počasti širokim osmehom od uha do uha. Istog je bez pardona i razmišljanja delila i s drugima koji bi se kojim slučajem našli za njenim pultom. Širok osmeh bil je njen najbolji marketing.

Dugo je prkosila zubu vremena i s punih je 87 godina na leđima zadnji put odrivala svog biciklina do placa. Bilo je to mesto na kojem je ona našla svoj eliksir života. Nakon kaje prestala s svojim radnim obavezama, a sve iz razloga jer ju noge više nisu baš služile, stala se prazniti kak rođendanski balon. Očekivano.

– Baka Verona nebu doživela stoti rođendan, vele prda i bjacek. Malo me to hiti z takta jer ipak je to moja baka i mam bi se s njima posvadila, ali, kod dece to ide tak, što na umu to na drumu.

– Kak je baka? – pitaju me njene bivše kolegice kumice dok nekad slučajno zalutam na gradski plac.

Bakini se dani svode na spanje, spanje i još malo spanja. Nekad si to spanje preseće s par koraka, pa opet natrag u vodoravu.

Neki joj dan dok sedim na tom novo postavljenoj postelji, utisnem pusu u staračko čelo pa suze niz njeno lice krenu same od sebe, a stare se drhtave ruke mam vlove maramice.

Svemu jednom dojde kraj…pa tak bu se i njena rečenica koju uporno već godinama ponavlja jednog dana stvarno ispunila. Mali smo i nebitni, na tom svetu prolazni …još da to na vreme shvatimo pa od života uzmemo najbolje kaj moremo.