Šubi-dubi kad zabole zubi

Inspiraciju za nastajanje ovih redaka ovaj sam tjedan našla u čekaonici zubne ordinacije. Ne, nije to bil moj ovotjedni izlazak povodom Dana žena kak si vi zlobnici mislite. Izvela sam se ja i to dvaput. Prvi put u društvu prde na promociju albuma odličnih Pralina i Fast foodovaca i moram priznati da smo se dobrano nauživale. Znate ono dok vas stegne u grlu, prođu trnci, a u kutku oka zatitra jedna suza, e tak je dobro bilo. Da je prdi bilo dobro dokazala je stalnim lupkanjem nogicom, a kad su se dekle povukle na kratko iza zastora, panično je pitala kam su otišle i kad budu se vratile nazad. Doma smo morale par minuta prije kraja jer su nas ovi naši muški isto tak panično nazivali nek dojdemo. Drugi izlazak u povodu ženskog dana ipak je bil rezerviran samo za mamu i prijateljice joj. A onda evo, i treći izlazak, k zubarici, koji mi je najmanje drag, al sad kad je sve završilo mogu reči da sam se držala hrabro…ma ono… ko laf J

Sedim vam ja na tom stolcu i gutam knedle. Najradije bi zbrisala doma al nebu pomoglo jer bum se kadtad morala vrnuti zbog tog napuklog zuba koji je stigel baš povodom Dana žena. Sedim i promatram ekipu oko sebe. Ima nas kojekakvih. Od onih s zlizanim cipelama do gospona vu svetešnem anjcugu z kravatom. Pa majka s troje dečice, pa neka koja ne zna razliku između parnih i neparnih dana i svojim pitanjima zbunjuje sve u čekaonici koji više nisu sigurni jesu opće i sami na dobrom mestu te se skup z njom nalukavaju na raspored na vratima. Onda jedna koja se ne gasi i celom „skupu“ pojašnjava svoje probleme, a krenula je bome od kopačke, još kad su joj otpadali prvi mlečnjaki. Imali smo priliku na brzinu prejti tečaj o pol stoljeća koprivničke zubarije i brojnih živučih i pokojnih joj aktera.

Među ostalima koji čekaju svoj red je i jedan finog izgleda tata, odšacavaju ga bome sve ženske, po skrivečki  ispod oka, no koji ne zna ovladati svojim desetogodišnjakom pa mali samo da ne visi s lustera kojeg, valjda baš zato u čekaoni nema.

U tim zubarskim čekaonicama malo je kome do smeha i laprdanja s susedom na stolcu do. Koje god sorte čovek bil, na zvuk one bušilice koja neprekidno dopire iza zatvorenih vrata, svi se nekak na očigled smanjuju, nestaju, a glave jedva da im vire iz ovratnika kaputa. Nervozno cupkanje nogicom, prebiranje po žepima jer ne znaš kam bi z rukama i tup pogled u prazno obrazac je ponašanja koji usvajaju svi, bez prigovora.

Dok sedim na stolcu sviđa mi se i to kaj mi je sestra rekla da bum morala dugo čekati. Ma nek, nije problem, imam ja vremena, bjacek sad već pomalo jede i kašice pa bu ga mili umiril na vuru, dve, tri, četri? A motri danas ni ne stignem na red, pa bum morala dojti sutra!? Ha? Nebi se bunila! Gospođa koja je stigla pol ćuke iza mene ima prednost prolaska, sigurno joj se bolje žuri nego meni, samo nek ide. Pa imam ja vremena, na porodiljnom sam, ne? I decu i dedeke i gospone s kravatlinom, sve bi pustila prije, samo da ne moram sesti na taj beli stolac z automatikom.

Onda se najenput otpru vrata i čujem da sestra izgovara moje prezime. Znate ono dok vas stegne u grlu, prođu trnci, u kutku oka zatitra suza, no ne od dragosti nego bi najradije dali petama vetra uz povik kidaaam nalijeeevo.

Stišćem one ručke na stolcu, sva sam se sklupčala, a lampa iznad glave ima hipnotički učinak. Buljim u nju i čekam dok bu gotovo. Bušilica koja je već 15 minuta u mojim ukočenim ustima neda mi da se ugledam pod kokosovom palmom, onom pod kojom ležimo ja i mili dok nam isteknu police životnih osiguranja.

Gotovo! Jel ja to dobro čujem? Gotovo! Nude mi da isperem zube. Ma koje ispiranje, koje sprobavanje jel zub previsoko… ak i nije – bum si to doma porašpala, nije problem. Platim kaj moram i kiiiidaaam na desno.

Svakaj. Ne prepoznajem se. Nikad me nije lovila panika od zubara, a sad, prije bi potpisala još tri poroda nego jedno roštanje po zubu.

Prda je savladala ritual pranja zubića, tehniku usavršava. Bila je i na upoznavanju s zubarkom. Vratila se doma sva važna, s diplomom za hrabrost. Idem  potražit taj komad papira pa ubacit gore i svoje ime, čisto da se motiviram za buduće susrete s bušilicom. Ovaj me put zbilja nije ništ bolelo jer sam valjda stigla na vreme. Strah bu nestal sam od sebe, dok još malo porastem.