Sreća u nesreći

Čižme smo neki dan pospremili skup s jaknama, kapama i rukavicama, ali kak vani stvari stoje, bojim se da bum za koji dan morala zvleči nazad božićne ukrase. Osim nas dvonožaca, vremenski uvjeti iznenadili su i naše četveronožne ljubimce. Božo je neki dan došel doma u takvom stanju da ga na prvu nisam prepoznala, a onda, na drugu, dok se oglasil ispod onih paleta od kud se nije dal van ni uz mahanje šunke pod nosom, ipak mu utvrdim identitet. Malo je reči da je zgledal kak prava svinja jer je zgledal još puno gore. Njegve bele šape bile su iste boje kak i sivo smeđa mu leđa. Tak se usvinjil da je na kraju završil u kadi. Nije bilo druge, nego potopiti ga v 30 litri vode i riskirati trajnu tetovažu. Osim kaje utisnul svoje kanđe u levo i desno mi zapešće, ne dogodi se nikaj strašnije. Dok ovo pišem smradoljub leži na kauču umotan dekicom i sniva slatke snove. Da mi se roditi drugi put u životu u njegovom izdanju, to bi bilo čistam zgodno. Cele dane landraš okolo, dojdeš doma jest, spat i pit. Samo fali još da me počne žicat novce, onda bi pomislila da doma imam studenta. Umesto toga, imam jednu uskoro polaznicu trećeg razreda i đaka prvaka. Prošli smo put spomenuli da je kuma napeta kak puška čekala da bu prvašiću kupila torbaka. Tak smo se mi f petak popodne otpravile u dućan gdi su upravo ti artikli bila na akciji. Usnimimo mi to na prvu, pa pregledamo na drugu, pa ustvrdimo da sve te preveć koštaju na treću i onda na četvrtu prejdemo v drugi dućan. Tam isto sve neke budibogznami torbaki. Da razjasnimo, nije u pitanju bil llimitiran budžet nego se ponuda nije poklopila s našim očekivanjima. Bjacek bi si još nekaj i sprebral, jer, bitno je z šopinga ne vrnuti se bez ičega, makar to na jesen bila najružnija torba u novoj generaciji prvašića.

– Ne, imamo vremena do jeseni, ne treba kupiti ništ pod mus, ak ju baš ne kupimo nebuš išel f školu – zaključim.

Eh, da je on te sreće, ali nije, neg je sreće poput mame si. Neki dan, kupim srećku na benzinskoj pumpi. Pol vure kasnije zastružem dobitak od 10 kuna. Onda tu silnu lovu za koji dan pokušam unovčiti na pošti gdi me odbiju jer sam preveć zastrugala s noktom i dobitak nije vidljiv.

– Idite na kiosk ili gde ste ju kupili – veli teta s druge strane stakla.

– Neee, preveć ste ju vništili, ta vam je srećka nevažeća – reče teta na kiosku.

Ponorim, ali ju ne bacim nego za koji dan stanem na pumpi gdi sam istu kupila. Dečko na kasi jednostavno učita kod i isplati mi osvojenih 10 kuna. Dobitak zamenim za drugu srečku koju odlučim ostrugati za gableca. I tak, zagrizem prvi zalogaj sendviča kad mi se ispod folije počne smijati broj 5 i još niz nula…gotovo, eksplozija, nesvestica, dobila sam lovu, napokon i ja da nekaj zastružem…ostavim salatu i bežim kak me noge nose objaviti svoj dobitak kolegi. A taj, hladan ko špricer, ne poveruje da sam ikaj dobila, pa krene čitati pravila igre…i tu je sve propalo. Uz cifru od 5.000 kuna trebalo je ostrugati i jednu običnu nacrtanu kost. Srećom da ima i takvih staloženih koji su me otreznili prije nego sam uletela na pumpu i celoj ekipi platila rundu. Ali…nije u lovi sve, kaj potvrđuje i naš sused Štef.

Hodal je on tak neki dan putem i pronašel novčanik pun penezi pa se zapital – kaj bi Isus sad napravil?

– I?

– Tišel sam v birtiju i lovu pretvoril u vino.