Spavaj, spavaj srce moje

Nedelja popodne. Taman zagrizla u bocku hrskavicu kad se oglasi zvono na vratima. Gospodična, ili gospođa, tamnije boje kože, jedna od redovnih mi mušterija koje opskrbljujem preraslom dječjom oblekicom. Žica me par kuna da kupi bebimil. Uf. Kolutam očima jer me očito farba. Em je nedjelja, em mi je koji mesec prije spripovedala da joj detetu taman paše oblekica koju moja prerastu. Znači, daleko su od toga da troši bebimil. Al ipak, krenem prema torbici nebi li joj udijelila koju kunu.

Ukor stiže istog trena. Nije bila plaća, pa si taj trošak trenutno nemremo priuštiti jer bi i mi mogli za koji dan obilaziti susedova vrata, a to zbilja nema smisla jer se mi nemremo zgovarati na bebimil. Svi znaju da naši već zdavnja troše bebi-špek, sir i čurke. Otpravim ju praznih ruku. Garderobu koju sam spremila već sam urudžbirala dalje tak da je skroz naskroz ostala kratkih rukava. Drugi put više sreće, velim joj dok ju otpravljam. Celo popodne muči me grizodušje zbog toga, ali to je život.

Drugi dan, sedim na kavi, kad evo još jedne, iste boje kože, hoda od stola do stola dok joj dete onak nonšalantno visi prek ruke. Dok mama žica kune, dete SPI!!!! Nemrem k sebi. Gledam i ne verujem. To dete spi dok ga ona pridržava jednom rukom, tek tolko da se drži. Ali SPI!!! Joooooj da su sad bar ovi moji s menom, poželim istog trena, pa da im pokažem kak se spi. Bez savršeno mekanog madraca od memorijske pjene, jastučića, igračkice, flašice na 17,5 stupnjeva zgrijanog mleka s mrvicom čokolino instant napitka. Pa onda…totalni mrak, s lampicom pod krevetom, savršena vlaga, temperatura sobe…bože kak si mi znamo zakomplicirati živote!!! Gle ovo! Pitanje je jel mu iko ikad pjeval ili čital prije spanja Petra Pana ili Malu sirenu ili pored njega ležal dok ono ne utone u san, pa se onda na vršcima prstiju iskradal iz sobe.  Ne, to detešce je  zaspalo bez dude i tješilice, a niti ga smeta kaj su uvjeti i više nego neodgovarajući za spanje. Blaženo malo koje nikaj ne zna.

Jutro prije kave pak obidem sajmište, a i tam se nagledam svega. Malci šmrklivi, goli i bosi. Niko ne skače na to kaj je koji od njih zakašljal, il kaj im zelembači vise do pol čobice. Kratke hlačice, rukavci iako je vani više za skafandere. Niko nema dijagnozu bronhitisa, laringitisa, i sličnih mukatitisa…budu otporniji s obzirom na uvjete, konstatiram s pajdašicom. Al svejedno me stegne oko srca, a želudac bi najradije iskočil iz grla. Teško mi gledati ih, al oni ne znaju za bolje pa nisu nesretni, a u maminom zagrljaju nema problema, to je prava istina. Možda su neki od njih i sretniji nego moji koji doma imaju četri vozila, barbika, autića i kocki da im ne znamo broj. Možda su sretniji jer njihove mame ne viču dok rasipaju smokiće po celoj kuhinju, razbiju čašu, tanjura ili porculansku zdelicu… raskopaju gredicu s cvetjem, okupaju se kompletni v pesku nakon kaj su se zalijali z čašom vode ili dok izlete na terasu bez papučica i čarapica. One to možda odrade bez vike i dreke, a ne ko ja, non-stop u nekom stresu, a grč u želucu postal je dio mene bez kojeg više ne  znam živeti. Al kak drugčije nego vikati dok bjacek sedne na rub kreveta i pada direkt na leđa s pol metra visine?!? Samo zbog toga mogli bi me angažirati na vratima gola nekog nogometnog kluba. Hvatanje u svim i iz svih mogućih pozicija i udaljenosti, čak i s jednom rukom mi ide. I opet smo završili s nogometom. Nevjerojatno. Toj nevolji od danas više jednostavno nemreš pobeći.