Sedmoljetka

Sedam godina. Točno tolko vremena je prošlo otkak je zišla prva kolumna mame na kvadrat u ovom, samo za mene rezerviranom kutku Glasa. Sedam let. Iz tjedna u tjedan. Pa čisto da sama sebi ne poverujem. U prosjeku po svakoj natipčem oko 2500 znakova. Pomnožimo to s prosječno 48 brojeva godišnje i sedam ukupno godina, dojdemo do brojke 840 tisuća znakova. Ak s ničim drugim, onda se bar s kontinuitetom i upornošću morem ponositi.

Bjacek još u to vreme dok sam ja tipkala prve retke nije ugledal ni svetlo dana, a evo ga prekjučer je položil i slobodno od jeseni ide f školu. Oćeju ga. More dojti vele, ali, ak ga mama pusti.

– Kad već prda ide f školu, onda nek ide i on ak mu se baš oće – potvrdim.

Kuma je već napeta i u niskom startu čeka da bu mu kupila školsku torbu, a ni mališa nije ništ manje uzbuđen činjenicom da bu si mogel sam izabrati nekaj kaj bu najbolji znak da bu uskoro zakoračil u svet đaka prvaka.

Mogla bi na široko i na dugačko opisati kak je to zgledalo pri psihologu, ali čini mi se da sam isto to već pisala pred dve lete dok je prda prolazila kroz sve to. Uglavnom, ni ovaj put nije bilo ništ lakše i opet je oko zasuzilo dok je mali svojim piskutavim dječjim glasićem odgovoril da je spreman za nove izazove i da zna zakaj je došel na „pregled“.

Prda je na drugim proljetnim praznicima, a praznici su za to da se dobro i kvalitetno iskoriste. Zato, ne treba gubiti vremena na spanje. Prvog se jutra, odnosno jučer, damica sama od sebe probudi već u pol 7. Inače ju, valja napomenuti, štrikom vlečem iz kreveta na jedvite jade u 7.10 pa onda letimo prema školi često nepočešljani.

Sad je odskakutala iz sobe do boravka i hapila se bjacekove rođendanske trubice. I svira. U pol 7!!! Nakon par minuta ipak odustane. Pa se primi fiksnog telefona, nakon čega moj mobitel koji mi služi kak budilica i odložen je pokraj glave, počne zvoneti. Mama zmaj za par sekundi se spusti u donje odaje, a ona se iznenadi mojom pojavom jer nije ni pomislila da bi bjacek i ja još uvek mogli spati. Jedva dočeka da nas isprati da se more organizirati kak joj paše. Mi zajašimo bicikle pa krenemo put vrtića. Putem usput nekolko put padamo, deremo najlonke, gubimo cipele, ali srećom, zubi su svima još uvek na broju.

Sedma godina vele da je krizna i prelomna u brojnim situacijama. Jel bu tome tak, ostaje nam za videti. A vama ne preostaje nego nas nastaviti pratiti.

Do idućeg čitanja, čekamo zajca i farbamo jajca. Sretan Usk

rs!