Samo pojačajte, moj stajling to može podnijeti

Mama na kvadrat više nije „u komadu“. Vjerojatno su me već hitili v kipec pa se smeškam negdi s ove stranice iako me zbog podočnjaka i loše frizure niste prepoznali mam iz prve.
Ove retke još uvek pišem u 2u1 izdanju, po dolasku s kontrole na kojoj sam pristala jutro nakon pojaviti se u rodilištu i ubrzati prdecov dolazak na svet uz pomoć dripa. Nije mi baš došlo do mozga na kaj sam pristala sve do popodneva. I kak sam sve više razmišljala, tak sam spoznala kak se zapravo oseća koza koja čeka noža.
Vizualizacija vele more pomoći u nekim situacijama pa tak i pri porodu. Omogućava stvaranje slike u mozgu koja smiruje tijekom i između trudova, a općenito stvara osjećaj smirenosti pod bilo kakvim stresom.
Tak vam ja to popodne krenem s vizualizacijom i odem u skroz kontra smjeru. Umesto da zamišljam kak ležim pod palmama i trusim koktelčiće, počnem se prisjećati prvog poroda i to me potpuno „opusti“.
Prda je na svet počela stizati navečer, nakon kaj se mama dobro natovarila prženih lignji koje su po dolasku u rodilište „isprali“, a ja tih 35 kuna uloženih u posljednju večeru nemrem ni danas prežaliti.
Dok smo po večerji došli doma i ja si pokušavala sesti na kauč, f tom me je trenu poplavilo, zlijala se voda kaj prošloga vikenda z potoka Koprivnice. Kaj sad? Pogledavamo se ja i mili, a znamo da nema druge nego prema bolnici. U autu ridam krokodilske suze. Putem me telefonski smiruje sis koja veli da to nije nikaj strašno i nek se smirim jer bu sve vredu. Srećom je na svojoj koži to isprobala već triput pa zvuči potpuno (ne)uvjerljivo ;))) Ni sestra u bolnici ne sažalijeva se nad mojim suzama. Smirim se tek nakon kaj je unesla sve podatke. Mene uputilo u sobu za pripremu, a milog doma, jer nema kaj do jutra delati na odjelu.
Pošto su me pripremili, smještaju me u sobu s još jednom u istom sosu. Do jutra ležim. Tu i tam me nekaj prišarafi, i to me natera da pomislim: pihh, pa ovaj porod i trudovi, to je sasvim jednostavna i laka stvar. Sve dok ujutro ne stigne nova postava doktora, i prva koja se nalukne na mene samo da se ne počne križati, veli: jeeee, pa kaj je ovo, jedan prst samo od jučer navečer, idemo mi to na drip! Sele me u sobu i spajaju na aparaturu, ubrizgaju mi „pojačivač trudova“, a ja se nadam da sve samo sanjam. Dok mi mili dolazi „upomoć“ ja već imam masku s kisikom i ne znam gdi sam. O uvježbanom disanju ni govora, ko bi se više setil kad ide plitki izdisaj, a kad duboki udisaj, više nalikujem na ribu napuhnjaču koja se bori da uhvati zadnje zraka u životu. U tom trenu spremna sam potpisati bilo kaj samo dajte penkalo, nek me režu, raspore, prepile, bilo kaj, kad razmislim ni vuk u Crvenkapici nije tak loše prošel!!! UPOMOOOOOĆ!!!
Mili samo stoji, šprica me vodom i ne ispušta ni glasa. Tak mu je i najpametnije, ni nema mi kaj u tom trenu reči jer pretim vazektomijom i ličnim, ručnim uklanjanjem visuljka međ nogama.
I onda se u jednom trenu setim reklame, aktualne tog ljeta na kojoj Heidi Klum gazi biciklin u plavom lasteks kombinezonu i govori: samo pojačajte, moj stajling to može podnijeti. Danima sam se zafrkavala na taj račun s frendicama kak bum kad zatreba upravo tu rečenicu izvikivala na stolu rađaone ako bi mi porod valjalo ubrzati dripom. U stvarnoj mi situaciji nije ni palo na pamet promoliti je prek usta. Dajte torbu, pakiram se, idem doma, gotovo je, predajem se, kidam nalijeeeevo.
Nakon šestosatne patnje, začujem najljepši zvuk na svijetu…prdin plač…i samo zbog toga, spremna sam još jednom proživeti celu torturu, a ovaj put možda stvarno i zaurlam poput Heidi:
– Samo pojačajte, moj stajling to može podnijeti!