Samo je jedna maaaaamica
Rođendanski party nam je pred vratima. Mama se sfeštala, a sad su na redu deca. Pošto su u roku mesec dana oboje rođeni, onda bumo to objedinili i proslavili na polovici. O jednom trošku. Pošto su sjećanja na veliki rođendan još ovaj tjedan prefriška, još dvojimo bi li takvu ludnicu ponovili u vlastita četiri zida ili bi dječje ludovanje organizirali u igraonici, iskeširali za to pozamašnu svotu novaca, ali djecu dostavili, ostavili i preuzeli nakon kaj se pošteno izdivljaju. Mili je bil na li-la. On bi i jedno i drugo, ali kaj kad ne ide. Zavrtimo film unatrag i prisetimo se kak je to bilo pred godinu dana kad su deca bila za godinu mlađa, a mi im pozivali one koje smo mislili da bi trebali biti prisutni proslavi. Kuća samo da se nije raspucala po šavovima, dece je falelo jedino na lusterima, a u jednom smo se momentu mili i ja bavili mišlju da napustimo poprište događanja i skočimo do prve birtije na nekaj kratko.
Film se nekak brzo zavrtel unapred i sad smo pred planiranjem nove veselice. Prda već ima vlastitu kolekciju prijatelja koje bi rado pozvala na noresanje. Oće ovog, neće onog. Ovaj joj paše, ovaj ne paše. Jedan više ili manje, kad je bal nek je maskenbal. Složili bumo to doma i gotovo. Samo da se svi razidemo živi i u jednom komadu. Za to kaj bu se koja čaša potrla lako.
Već danima gruntam kakvu bi im tortu pripravila. Prda si je ko prava žemska poželila nogometnu loptu. Bjacek bi onda mogel poželeti onu s likom Hello Kitty. Tak vam je to pri nama, sve naopak. Prda je definitivno moje gore list, nigdar njoj nije bilo do stiskanja i maženja, dok bjacek još nije skužil da je zišel z maminog trbuha. Bez maminog prsta ne ufa se ni po loptu na dvoru. Mama i mamica. Pa opet mamica i mama. Slatko je to gledati sastrane. Al dok ste u koži mame-mamice onda nije lako. Majstor se čak u noći zbudi, iz čvrstog sna, posedne se i kaj pita? Gdi je mamica!! Onda se prehiti prek ograde i stisne mi uz leđa. A ja do jutra balansiram na drvenom rubu kreveta. Baš slatko, kaj ne?
Osim o mami ovisnik je i o dudi. Neki dan izvedem bjaceka i pajdaša mu u kratku šetnjicu, tek da pokupimo prdu nakon plesa. Krenemo nas troje. U povratku nas je četvero. I hula-hopa. Malo nezgodno jer imam samo dve ruke. Rešim to tak da se vodimo u nizu. Taj nespretan kolut baš nam je zviška. Ako ga obesim oko ramena onda lupa po glavi ili jednog ili drugog. Bjacek ga na kraju šlajsa za nama. Prekrasan prizor. Prejdemo zebru i zakoračimo na centar. Aleluja. Sad smo na sigurnom. Spaze kostanje pa ih krenu ritati. U toj sekundi, bjacek se otrgne s ruke mi i krene direktno natrag na zebru. Ulovim ga centimetar pred istom.
– Taaam je – objašnjava mi. Ja uvjerena da mi pokazuje kesten pokušavam ga usmjeriti prema celoj hrpi koja nas čeka u parku. Ali ne. – Taaaaam je maaaamica – ponavlja on. – Ma ima još kestena, gle kolki te tam čekaju. Ne odustaje. I onda spazim negde nasred zebre njegovu žutu dudicu koju je slučajno pljunul. Bem ti dudu, koštala bi ga života. Kaj ti je ovisnost.
S dve godine, kolko danas puni i nije tak strašno. Kad za koji mesec zaboravi na mamicu i dudicu onda bu već pravi muž koji me nebu htel ni pogledati. Pa nek potraje ta maaaamica, kaj sad… jer na kraju dok zbrojimo i oduzmemo ipak je samo jedna mama.
bravo mama