Sami u kući

Stres. Ko nije ostavil dvoje dece same doma na pol vure nemre si pojmiti kaj znači ova reč od pet slova. Morete si vi misliti da sam paničarka i prejudiciram stvari jer deca su mi velika i već bi mogli sami bez problema biti doma, ali ja nikak da se udobno smestim u svoj stolec na radnom mestu dok znam da su njih dvoje doma sami. Ak se vrnemo 30 i koju godinu u rikverc, tad je bila sasvim normalna pojava ostaviti dete od 4 lete da pazi na sestru si godinu dana mlajšu. Zapreš ih f sobu s telefonom, deneš ranjglicu z vodom i to je to …povremeno nazoveš da vidiš jel nisu dehidrirala.

Napretkom tehnologije stvari bi trebale biti još jednostavnije, jer je danas doslovce moguće instalirati im kameru na glavu pa pratiti svaki njihov pokret. Ali ne. Ja verujem da je moj dvojac dovoljno zrel i odgovoran i da tak nekaj nije potrebno. Dogovor je da se ne dira peć, da se ne otvaraju vrata nepoznatima i da se za sve kaj ne znaju pita telefonom. Ako baš kaj zagusti, bežite prek k susedi Veri.

Ostavim im mobitel, jer je fiksni telefon stalno mačkima na meti kak igračka, pa ga svakodnevno najdemo bez štroma.

Uspije mi jedno jutro iskrasti se iz kuće dok oni, oko 8 sati, još uvek za čudo, spavaju. Da kaj nebi bilo nejasno ostavim im poruke na ceduljama na svakoj od šest štengi koja vodi do prizemlja i boravka u kojem pak ostavim upaljen televizor s nameštenim crtićima. Idila.

– Na poslu sam, javite se dok se zbudite – poruka broj 1.

– Došel bu striček delati vrta – poruka broj 2.

– U frižideru imate čokoladno mleko – stoji na trećem papiriću.

– Javite kaj bi njupali za doručak – četvrta uputa.

– Ak idete van, oblečite se – pet.

– Voli vas mama – šest.

Ništ nije teško, a sve je jasno kak beli dan.

Ali. Stres. 09:52 još se ne javljaju. Nemre ih se dobiti ni na jedan od dva broja. Nemoguće je da još spiju. Koga vraga onda delaju?

Pa sednem u auto i gas doma. Najdem ih pred teveom. Striček vani okapa dvora, a oni se zležavaju po kauču kak mali mački. Poprimili su navike od kućnih četveronožaca bez problema i ustručavanja. Pravi su to ljetni praznici…raspoloženje: izvrsno, osjećaju se: lenjugavo maksimalno.

– Zakaj se ne javljate? – pitam.

– A ja joj stalno govorim da se javi, ali ona igra na mobitel i neće – pravda se bjacek.

Mamino je raspoloženje tu negde, svakim danom sve bolje, kak skrižam koji dan na kalendaru i odbrojavam do godišnjeg odmora i izležavanja na plaži u hladu borova pa da zaboravim na onu riječ od pet slova s početka današnjeg teksta. Evo onda jedan onak baš praznični, zabavni, za nasmijati se vic.

Suljo: Ehhhh…ovo je život… sunce, voda, pijesak…

Mujo: Ne seri Suljo i ubacuj u mješalicu!