Roditeljski sastanci

Iako smo već imali temu roditeljskih sastanaka sad već posjedujem nekakvo iskustvo pa se bez pardona o istima mogu i očitovati. Kak se dečji interesi šire pa su evo od ove sezone friški polaznici škole plivanja i male sportske škole tak se i broj roditeljskih koje moram odraditi pojačal. Podsjetimo dakle, to je onih sat vremena koje provedeš slušajući kak se tvoje malo zlato ponaša u kolektivu i kakav mu je suživot s ostalom dječicom. Dal se fino i pristojno ponaša kak i doma, ili se tam otrgne s lanca pa pajdaše i pajdašice maltene hiče na vrpu.

Mi mame uglavnom to vreme provedemo suznih očiju uzdišući na svaki tetin opis pokreta naših mališana. Sad teta pripoveda kak si oni peru rukice, pa kak sedaju za stol, pa kak se spremaju spavati, pa se neko od njih nezgodno popiknul i zrušil okolna tri pajdaša…  – Ijaaaaaj…uzdišemo sve sinhronizirano ko jedna dok tate nepomično i dalje pilje i ne kuže kaj nam se događa. Oni su se upravo prizemljili, vratili s nogometnog terena ili utakmice Medveščaka.

Nakon tog bajkovitog uvoda kreće onaj malo manje ugodan dio od kojeg zazire svaki roditelj u kojem se spominju imena onih koji možda malo iskaču iz skupine po svojim nepodopštinama. Onak iskreno, pa nije nikome ugodno čuti da je baš njegovo čeljade preuzelo ulogu grupnog brigadira pa ostale postrojava u vrstu i nalaže im da rade sklekove. Ali i to bu za koje leto smešno.

Tak to ide, kad najmanje treba onda se dogodi baš ono kaj ne treba. Recimo neki dan, kad je kolegica u eter čitala vijesti iz nesvijesti iz davnog Glasa Podravine o tragediji u kojoj je jedan davno živući sugrađanin nam stradal u prevrtanju traktora. Nije to bilo smešno, nego ga je u toj nesreći još poklopilo nekolko vreći cementa. Ta je vijest, iako tragična za preminulog, kod nje izazvala neočekivan smijeh i to u izravnom javljanju putem radio valova. Sasvim opravdano ako se mene pita jer sam sigurna da ni ja ne bi drugačije to doživela. Osim kaj bi morti još sve začinila kakvom prigodnom dosjetkom potpuno neprimjerenom ovom tragičnom događaju. Meni je navek smešno baš onda kad nebi trebalo biti. Tak se nikak nemrem ozbiljno postaviti pred decom u nekim situacijama. Kad ih treba našpotati jer su nekaj krivo napravili i biti stroga i ozbiljna mama ja jednostavno ne izdržim nego se nakon kaj ugledam njihova mala unezverena lica počnem smijati. I onda sve padne u vodu. Uzalud mi više popravci jer me ozbiljno više nebudu shvatili.

Kak postupaš u situaciji kad tvoji plaze jezik drugima? Hm. Paaa, oni ne plaze jezik sve dok im ja to ne predložim. Divna sam i uzorita, znam.