Rat i mir

Došel je i taj dan. Prda se s ježom Goranom odselila. Napustila je majčino gnezdo i prek noći spi tam gde joj je mesto, u svojoj sobi, na svom krevetu. Sama od sebe je tak odlučila, iako smo u nekolko navrata utvrđivali gradivo da deca spavaju u dečjoj sobi. Sad je odlučila preseći i otiti. Malo mi je žal jer je to dokaz da bu i bjacek za koji mesec isto odlučil, a meni bu onda propuh vlekel po križima i prazno pod poplunom. No, tak to biva, pačići se kad-tad moraju odvojiti od mame.

I dok se ovo rješenje nametnulo nekak samo od sebe, zbog jedne druge stvari već duže ratujemo. Tak kak je došlo toplo vreme se i v meni probudila želja za boravkom na friškom zraku. Normalno, kaj ne? Ali, nije normalno da se u njima ta želja ni ne nazire. Svim se silama trudim objasniti im kak je lepo naganjati loptu po dvoru, igrati se skrivača ili voziti biciklin po kvartu. Ali…ni jedan moj predlog ne pada na plodno tlo. Možda ispadne zanimljiv na deset minut, ali onda sve već postane dosadno, viđeno, isprobano i zlizano… i evo ekipe na vratima koja ne zna više kaj bi delala. Opet im je dosadno.

Nedelju prijepodne provedemo u pregovorima da se iz piđama prebace u nekaj prikladnije za izlazak na dvorište. Oko podneva čak i uspijemo. Do tad sam na dvor zvlekla već celu ergelu potencijalnih izazivača zabave. Šator, tunel za provlačenje, klackalica, mini stol i stolice, lopte, štrik za skakanje…nema kaj nema. I opet…ubrzo sve dosadi pa se potajice dok ne skužim provleču kroz kuhinju i uvale u fotelje pred onu čarobnu škatulu s dva đojstika, koju je deda pred koji mesec kupil, a s kojom nikad nije dosadno.

Žal mi dojde dok vidim kak provode to najlepše dječje doba. Opet povlečem paralelu s svojim tim nekim davnim vremenima.

Nije tu bilo mesta za dosađivanje, a nekad smo se znali tak zaigrati kaj bi nas i milicija iskala. Al zapraf. Jenput sam zajašila susedovog BMX-a, koji je onda da se razmemo bil top-topova i terale su ga samo malo bolje face u gradu. Jednog sam se prijepodneva u dogovoru s vlasnikom dvokotača uspela istog dočepati pa odjurila nekam kam su noge tirale, a kotači vozili. Završila sam na Vinici, a svi znamo da je prometna povezanost s gradom i danas 20 let nakon tog nemilog događaja još uvek – nikakva, a normalno da se moj boravak u tom djelu grada otegel do večeri jer nikak nisam mogla potrefiti puta za natrag.

Na povratku, svega 500-tinjak metri od hiže mimoidem se s milicajcima. Nisam ni slutila da bi ti isti mogli baš mene iskati. Tek kad sam pred kućom ugledala odbor za doček sastavljen od cele ulice i još par njih iz okolice, shvatila sam da se nekaj dogodilo.

-Kaj? Jel ko hmrl? – upitah tad.

– Nije, al ti bi uskoro mogla – dobaci neko iz odbora.

O samom dočeku i daljnjem slijedu događaja nekom drugom prilikom. BMX je vraćen susedu i više ga nikad nisam posudila.

Bila su to neka druga vremena, bez mobitela, laptopa, koje kakvih škatula…bez ikakvih hipnotizirajućih ekrana i sekunde dosade.