Punjenje baterija i noga viška

Stojimo vam tak mi pred početak jedne predstave i čekamo se, kad naleti roditeljski par moje školske pajdašice. Malo pročaskamo. Nakon par uvodnih rečenica ljudi se pohvale kak im je upravo danas 35-godišnjica braka. Wooooow, ostanemo bez reči dok ih gledamo kak stoje jedan pored drugog još uvek s nekim čarobnim smiješkom gledajući se. Woooow i zato jer su taj dan odlučili obilježiti kak da je i svaki drugi, iako su se malo izveli u kazalište, ali to je zapravo najbolja potvrda da ono „nekaj“ među njima još uvek titra. Ne trebaju za to velki pirovi, pleh muzika i celo čudo fotografa i kamermana, nit predstava za mase ako je prava ljubav u pitanju.

–          Wow – velim – pa na jesen bum obilježila 35 godina provedenih samih sa sobom, i to je trebalo strpeti, a kamoli provesti isto tolko uz nečije tuđe rame – komentiram, a oni se smiju ko da su se baš jučer sreli i ko da im leptirići još uvek lepršaju negdi u unutrašnjosti želuca. Ma divno!!! Evo čestitam im i ovim putem na svim tim godinama zajedničkog života, i još ih više skupa dočekali!!! Lepo je to i za pohvalu jer se takvih u današnje vreme zbilja retko najde. Izumiru. Skoro bu više dinosaura po zemlji hodalo neg takvih jedinki.

Nakon čestitki, da rezimiramo nekoliko dana unatrag. Lepo smo se izredali s boleštinama. Prvo bjacek, pa onda prda. Pa onda opet prda. Pa prda. A bogec mali nemre si pomoći. Samo bi ležala i gledala Alfu i Omegu, nekakve crtane vukove koji zavijaju, a nakon kaj odtule svoje, opet ih moramo pokrenuti ispočetka. Povremeno joj naleti ideja da bi išla nekome u goste. Ili da neko dojde k nama. Al ovak bolesne nit nas ko oće nit bi nam ko došel. Pa se onda opet vratimo tuljenju i zavijanju. Izvedemo se jedino do liječničke ordinacije gdi živne i niko joj nebi poveroval da je bolesna.

Duge su i besane noći dok cirkuliramo od sobe do sobe. Malo mili, pa ja, pa opet on…u međuvremenu se nekaj uspije ubit oko, ali kratko. Najbolje bi bilo da u tim pauzama raspalimo belu, ili pokera na hodniku, jer samo kaj utonemo u san, evo ti bjaceka, flašicom nas lupa po glavi jer mu se pije još kakaa. U susretima na hodniku razmijenimo par „veselih“ pogleda i rečenica. I tak kad se zareda izvanredno ustajanje tokom noći najmanje dva put, ujutro se pogledaš u špiglin u kojem se jedva prepoznaš. Kolobari do pol nosa, frizura „neboj se ja sam“, a oči se cakle ko dve špekuljice. Ujutro bauljamo dalje.  Da se malo napunim energijom, mili me potera na vežbanje. Večernji termin, aerobik, te fore, znate, ne?  Ajde, kad već inzistira pristanem. Više iz razloga kaj mi se posle pruža prilika za ćakulicu s ženama.

Nekad sam već hodala na te aktivnosti pa ne bi trebalo bit problema. Ali…već nakon prvih par skokova spoznam da mi je u međuvremenu od zadnje seanse zrasla treća noga koja mi stalno zadeva pa se više muvam i popikavam oko stepera nego kaj uspijevam uhvatiti korak s ostatkom grupe. Ni strane sveta mi baš nisu poznate jer dok svi gledaju na istok, ja se uredno okrenem k zapadu. Ako su u step taču k sjeveru, ja baš gledam na jug…uglavnom. Nekak dočekamo i kraj „sata“ pa se preselimo na obližnju terasicu gdi svet oko nas u samo par sekundi i čin-čin postane lepši.