Priča kojoj još nije došel kraj

Motivirani prošlotjednom temom valjanja međ plahtama rodila se ideja da bjacek napokon, s punih 19 meseci života bude izgnan iz roditeljske spavaće sobe. Znam, nije za primer da dete još u toj dobi spi z nama, ali verujte, gore je meni nego vama koji ste upravo to sad morti spoznali. Vas bu šok vrlo brzo prešel dok se moja kronična neispavanost i sve češća ukočenost nebu rešila zatvaranjem ovog broja Glasa Podravine.

Lepo smo se mili i ja nabrijali, spremno i odlučno smo kinderbeta još isto popodne s kata spustili, instalirali ga u prdinu sobu, fino i friško šarenu mekanu posteljinu ubacili, za svaki slučaj i nekakvog medeka nutra smestili. Samo je još bjaceka trebalo nutra ušuškati. Samo to.

Kak je on tog popodneva bil sve vidnije pospan i razdražljiv tak se meni u grlu sve bolje stiskala knedla od pomisli kak bu on na tu našu ideju reagiral. U vrtiću je druga pjesma, tam si majstor legne sam i spi. Čak sam jednom naletela kad su svi njegovi pajdaši već sedeli za stolom i uredno tamanili užinu, no mog bjaceka nikaj u njegovom odomoru nije smetalo. Spal je kak top. Tak dugo dok ga teta nije zbudila. Gle, stvar šljaka, pa zakaj nebi i doma zaigrali na istu kartu!?

Ni prda baš nije bila zainteresirana kaj bi mala „mrkvica“ kak mu tepa, spala s njom u sobi. – On bu se  budil i vikal bu pa nebum mogla spati, bolje da ne spava u mojoj sobi, maaaamaaa – moli, ali ja ne odustajem.

Dok sam procjenila da to popodne bjacek više zbilja nije za druženje u dnevnom boravku odnesem ga gore. Položim u krevetić. Flašica, dudica, sve je tu. Noć-noć mali zeko. Pusa. Zaprem vrata. Nisam stigla ni do treće štenge, a arija krene. Izdržim da ne uđem. Za par minuta mir i tišina. Naluknem se – spi kak beba. Baš jednostavno. Spanje nije dugo potrajalo , niti sat vremena, ali ok, zaslužil je prolaznu ocjenu.

Nakon kaj je otkucalo 21, vreme je za počinak, prvi put u paru. Na moje objašnjenje da bu od sad spaval u svom krevetiću potvrdno klima glavom. Sve mu je jasno i sa svim se slaže.

Sve je ok dok se ne popnemo na kat i ne ugledamo novoinstalirani krevetić. Evo pokreta otpora. Bjacek neće u kimbač, prda neće u svoj krevet. Ona bi u kimbač, a on bi u svoj stari krevet. Naš krevet. Tatin i mamin krevet. Krevet koji već godinu i pol ima osobu viška. Procedura ista: flašice, duda, pusa, noć-noć. Zapremo vrata. Odlučim sesti na štengu i pričekati razvoj događaja, ali ne spustim ni guzicu kad iz sobe krene urlikanje. Majko mila. Deru se u duetu, vrište i urlaju iz petnih žila. Meni smešno za popišat se, a mili psuje od srditosti jer nam je plan očigledno propal. Prekidamo epizodu jer nam ne treba socijalna na vratu.

Završi tak kak je i počelo. Bjacek usne ko „beba“ stiščući se uz mene na našem velikom krevetu. Prda utone u san u svom krevetu u svojoj sobi.

I opet smo na početku priče. Iste priče. Levo ja, desno on, a u sredini bjacek. Ko je stisnul tipku za prematanje?