Povrće i voće – jede ko kaj hoće

Stiže nam za koji dan ljeto kaj se najbolje vidi po sve sve bogatijoj, šarenijoj, slađoj i mirisnijoj ponudi na gradskom pijacu. Od samog pogleda na prepune stolove koprivničkih bakica ideje za ručak padaju same od sebe. Nije da sam neka kuharica, al sve kaj se pri nama najde u tanjuru nekak i završi tam gdi mu je predviđeno mesto. Čak nemam ni problema s pranjem suđa jer mili, kak i onaj na reklami za pivo, nakon dobrog obroka i „suđe opere“.
Raznovrsna ponuda plodova na pijacu prvenstveno me veseli zbog prde. Kak je lani bila premala za neke stvari, primerice jagode, ove ih godine slobodno tamani kolko je volja. I zbilja, jagode, trešnje, breskve, marelice čak i lubenica…sve voće kod nje ima prolaznu ocjenu. Posle takvog obroka najjednostavnije ju je hititi u vešmašinu jer joj se prava boja tena teško nazire, al zato danas postoje skidači mrlja.
Ja i muž zbilja se istinski, iz petnih žila trudimo prdi pokazati kak se fino, možda ne uvek zdravo, ali ipak slasno mljacka i papa za stolom. No nju jednostavno na neke stvari za sad nemremo nagovoriti. Sva sreća kaj tu i tam prisustvujemo raznoraznim proslavama poput prvih pričesti, rođendana i svatova, jer joj se međ gomilom ljudi najbolje raspre apetit. Tamani sve do čega stigne kaj bi se čovek dok ju vidi zapital dal joj doma damo kaj jesti. Smaže sve redom, od juhe do kolača, kaj je doma nemoguća misija.
Neki dan se mama potrudila i napravila ručak za prste polizati. Na tanjuru brokula, karfiol, mrkva i k tome puretina. Damica navali na meso isti tren čim je tanjur spušten. I onda ja, nadobuno krećem s nagovaranjem. Na njezino kaj je to upućeno u smjeru brokule počinjem mljackati i sliniti ko da ju nagovaram na najslasniji komad šnicle. Ona na to samo sfrkče s nosom uz kratko: bljaaaak. Mrkvu nebi u usta stavila ni pod razno, a na upit kaj je karfiol, koristim staru prevarantsku tehniku i pokušavam joj podvaliti da je na tanjuru krumpir. Istog trena sam provaljena, a prda se nasmije i veli: nije, pa zagrabi ponovo mesinu i trpa je u usta. Tu i tam si meso popravi s komadićem kruha, ali i to je već čudo za videti.
Vjerujem da nisam jedina kojoj tlak za vreme obrokovanja naraste za bar stotku, ali trudim se ostati smirena s osmijehom na licu. Čak i onda kad koji od posljednih zalogaja počne leteti po blagavaoni i ostavi svoj trag na nedavno ofrajhanom zidu. Od mog ludovanja i urlanja opet na kraju nikakve koristi.
Posljedica takvog njenog izbirljivog načina prehrane je da se tu i tam u njenoj peleni najde nekaj nalik na izmetine kakve priliče domaćim životinjama poput koze ili ovce. Upravo to ju je snašlo neki dan. Nakon minutu-dvije tiskanja i crvenjenja u čošku dnevnog boravka, krećemo s akcijom dezinficiranja i čišćenja male ritke.
Ubacim je u kadu, odmotam pelenu, iz koje ispadne hrpa kuglica. Prda ni pet ni šest nego krene prema njima, smije se i viče LOOOOPTE!!! Sva sreća da je mama ipak još tolko pokretna pa je i ovaj put bila brža.
Nakon toga, nuđam je jogurtom, juhicom i koje kakvim tekućim pripravcima u nadi da bu već drugi dan bolje. Fina pileća juhica, s mrkvicom, peršinom i domaćim rezancima krčka se tu večer na peći.
Drugi dan, vreme ručka. Jedva čekam nahraniti je juhom, to je pravi lek, na to bi i traktor išel. Sve fino usitnjeno, temperatura savršena. Stavljam pred nju zdelicu. Uzme žlicu, zagrabi, ostavi je sastrane i prstima nekaj prekapa po tanjuru. S oduševljenjem pravog malog deteta viče PIIIIIIIIKKKKEEEEECCCCC!!!
Srećom, za koji smo dan u svatima, ponavljam u sebi da mi padne tlak.