Potraga za zlatom na europski način

Izležavanje i kupanac na najsjevernijoj točki Lijepe nam naše, podno samog svjetionika u Savudriji još uvek je naša svakodnevica. Odvikavanje od pelena misija je koju relativno dobro provodimo svim snagama već tjedan dana. Da prda shvati kak nije mesto pišati gdi ti dojde na plažu furamo i kahlu. Nije baš neki prizor, pogotovo kad se neki dan u njoj iznenada pojavila i „smeđa brown jahta“ kojoj je mesto ispod šahta, a čije je „izranjanje“ kod prde izazvalo takvo oduševljenje da je bila gotovo prezentirana svim prisutnima u radijusu od 50 metara. Ok, nismo je baš nudili na uvid, al po njenom plesu oko kahle svima je bilo jasno o čem se radi. Mama i tata pomalo posramljeni, jedva smo se dogovorili kam je „pohraniti“. Nismo je ostavili na putu, kak to delaju neki čiji se četverenožni ljubimci zmeću po ulici, neg smo prdin proizvod zapakirali u vrećicu i ispustili u najbliži kontejner. Samo nekolko minuta nakon nespretnog petljanja oko kahle i neugodnjaka zbog odlaganja kakača, uočimo prizor koji nam najbolje potvrdi kolko smo zapravo smešni.
Gospodin srednjih godina, cca 35, vlasnik podebljeg terenca marke BMW ljubljanskih registarskih oznaka koji je za sobom u Savudrijsku valu dovukel kampicu nešto većih dimenzija za potrebe odmora peteročlane obitelji. U pratnji mu supruga, više nalik na rasnu šveđanku, plavih dugih uvojaka i poprsja za poželit za koje moj mili tvrdi da su umetnjaki, no svejedno kak sam rekla, za poželit. Dječica jedna drugom do uha, sin more bit četiri, kćer dvije i maleni muškić tek nedavno rođen. Ma prava obiteljska idila, vidi se da su „potfutrani“ i da im nikaj ne fali. O njihovom standardu mi moremo samo sanjati. Čisto za pozavideti. E onda, u jednom trenu, gospodin preplanuli, koji da smo si jasni, ni ne izgleda loše, sjeda na svoj bicikl marke Scott, u svojim natikačama marke Reebok, hlačicama Murphy&Nye, lakostici roza boje i bijelim, pogađate, markiranim muharama marke Vogue zataknutim na vrh gelirane frizurice. Vožnja je potrajala svega nekolko minuta. U međuvremenu se gospođa s mališanima krenula rashladit u more.
Gospon „markirani“ se po povratku odluči zavaliti i otpuhnuti od naporne aktivnosti. I tak on fino sedne, skine sve osim hlačica, noge ispruži na drugi stolac i odjednom mu prst završi u nosu. Ok, mislim si, svi mi povremeno imamo potrebu proroštanjit po surli i izvadit višak koji nam zasmeta. Ali kaj!??! Gospon „markirani“ je blago koje je pronašel u svom rudniku počel direktno ukrcavat nikam drugam nego u usta!!! Gledam i ne verujem, a ručak koji sam skoro probavila penje se u grlo. Frajer lagano prekapa po nosu i prebacuje ulov svega par centimetara niže. S aktivnošću rudarenja prestane tek kad se na vidiku pojavi gospođa „silikon“ i dječica. Dođe mi da istog trena preuzmem ulogu glavne tužibabe i da joj priopćim kakvog je krmka usvojila zbog samo pol para kobasice.
Drugi dan pročitam u novinama kak je neki austrijski liječnik nedavno izjavil da je kopanje nosa zdravo. Izvjesni doktor Bischinger rekel je da je jedenje šmrklji dobro jer sasušeni ostaci iz nosa sadrže bakterije koje ljekovito djeluju na crijeva. Za nepoverovati. Znači gospon „smolko“ je zapravo dobro informiran i neprestano radi na poboljšanju vlastitog probavnog sustava.
Evo kakve nam finjake donosi Europa, a mi se balkanci crvenimo i paničarimo zbog jednog dječjeg kakača. Srećom moj mili nije markiran, niti vozi najdebleši auto v gradu. Ima nos zavidnih mjera, no ja kolko tolko znam s kuhačom, a probavne smetnje rešavamo na balkanski čašicom acidofila, jogurta ili gorkog pelinkovca.