Potoči još rundi ti zlatna ribico

Prognostičari su prošlog vikenda, ak se mene pita, pogodili jedino da vremena bude. S mogućnošću mjestimičnih pljuskova – to mi je omiljena rečenica. Pa si ti zberi. Ono s toplotnim valom neću ni komentirati. Iako smo dan prije razmatrali mogućnost da noge u subotu točamo u nekoj od okolnih graba, vetar koji nas u subotu ujutro zbudi odgovori nas od te ideje. Kam? Kam? S jednom porukom prek vibera i još jednom prek messengera složi se ekipica. Sednemo u auto pa nas put odveze tam gde su bregi zeleni…lepe ti je, lepe ti je…popevamo dok srebrenko gazi kilometre po bregima i dolima. Idemo. Da nam rit vidi puta. Kam, točno ne znamo, ali idemo. Tri žene i dva muškarca. Ko vodi glavnu reč, ne treba ni objašnjavati. Mi smo žene i znamo kaj da to očemo, kaj točno ne znamo, al znamo da očemo sad. Dvojcu u manjini jedino preostaje prilagoditi se situaciji i poslušno glavama u nevjerici klimati. I mali i veliki muškarac znaju da se uzalud boriti s vjetrenjačama. Bolje sklimati neg terati kontra. Nema koristi. I ovak na kraju zide po našem. Put nas nakon malo duže vožnje dopela do grada koji se isfural s krapinskim čovekom. Odlučimo ispljunuti i uložiti lovu da bi pogledali kak su praljudi nekad živeli. Prdi i bjaceku ovo bu sigurno od koristi. Uletimo za prikazivanja filma. Muški s toljagama i kopljima, kreću po ručak. Žene ih doma polunage čekaju. Deca se igraju u šumarku, vukuć za sobom granje i bacajuć kamenje.

–  Aha, vidite kak se nekad živelo, nije bilo lego kockica, barbika, slagtera ni winxica – tupam ja svom dvojcu koji me ne doživljava kak ni crno pod noktom. Briga ih. Jedino kaj ih se dojmi je naga teta koja se tušira pod nekakvim improviziranim tušem – vodopadom. Tu se krenu hihotat, pa ubrzo odustaneo od sata nauke. Pretrčimo muzej, pozdravimo se s praprecima pa zaplovimo dalje. Put Trakošćana. Velebno zdanje na prvu nas ostavi bez daha. Hodnici dvorca odišu nekim posebnim šarmom. Mi babe zamišljamo se kak lunjamo hodnicima u raskošnim krinolinama i žalimo da se nismo s ovim našim dekolteima rodile u neka druga vremena. Zategnute u steznike zbog naših bi atributa venuli brojni vitezovi, a ne da se danas patimo i koje kaj si uskraćujemo, a sve bi probleme rešil jedan pošteni steznik.

Kolki bi se tek podno dvorca tukli ne bi li nam srca osvojili…broj im se ne zna! Ahhh…život je tako okrutan, konstatiramo pa se prebacimo na splav na jezeru i naručimo porciju svinje koju zalijemo kriglom pive. Dok mi tamanimo platu deca se zabavljaju hraneći ribice. Odjednom se površina vode uzburka, iz vode iskoči prava neman oka veličine osrednje jabuke. Sigurna sam da mi je i namignula prije nego li je zaronila u duboko plavetnilo. Među brojnima koje se doslovce kolju za ugrist svoj komadić kruha  ispliva i nekaj kričavo naranđasto. Zlatna ribica!!! Poveća zlatna ribetina! Kaj sad? Kaj sad? Imam pravo na želju? Dve zaželiš treću dobiš gratis? I kaj bi da mi se stvarno ukazala takva prilika? Kaj da je ona zbilja progovorila i htela mi ispuniti želju? Kaj bi onda? Ma znaš kaj ti zlatna ribica koju je raskrinkal konobar i objasnil da si zapravo samo japanski šaran, ne bi si poželela nikaj drugo nego da sedim uz to jezero, deca se hihoću, mi odrasli glupiramo i …ok…kad si baš tu, ajd daj još jedno pivo. La vita e’ bella.