Postavite granice jednim opasnim pogledom

Eto. Baš si ko svinja, a sad si se još i zmazal, norčimo se ja i prda z bjaceka koji je igrom slučaja neko popodne na dječjem igralištu završil ni manje ni više nego celom glavom u lokvi blata. Ne samo glavom, celom prednjicom se parkiral u tu jednu jedinu grabu u bližoj i široj okolici. I kaj buš drugo nego umrl od smeha. Moj je, nemre bit drukčiji. Ak treba na celom terenu najti grabicu i v nju se popiknuti ta sam. Ni ko curička nisam bila puno spretnija. Jednom smo prilikom za ljetovanja na Malom Lošinju potegli u šetnju prema Velom. Put popločan betonskim kockama, a u svakom proredu između jedne i druge završil bi moj palac, levi pa desni. Nakon par metri, ti su nožni palci bili blago rečeno crveni, a nakon dodatnih još par metri, skroz na skroz krvavi. E, pošto nisam reagirala na upozorenja od strane tate koji je urlal iza mene da dižem noge i ne hodam kak tenk, onda sam za nagradu još dobili i po riti. Zamisli. Na sve to kaj su mi palci pulsirali i zgledali kak najjači svjetionik, još sam bila bita. No, tak me bar nisu palci jako boleli. Dobra taktika moram priznati. Nekad u ona vremena bez plavih telefona i koje kakvih službi koje danas pod povećalom drže nas roditelje, bilo je sasvim normalno i uobičajeno dete poslati u obližnji šumarak da si ubere šibu s kojom bu kasnije dobilo po guzi. Uglavnom bi to završilo s popravnim ispitom jer kod prvog izbora, birali bi najtanju i najsušu šibici koju bi našli. Ako ni iz druge ista nije bila po ćefu njenom budućem korisniku, onda bi on sam potegnul do tog istog šumarka i odabrao, ne Đelo Hađiselimović nego Ivica Badalić.

Da se razmemo, nikad u nama nije niko ubil boga od batina, ali znale smo dobiti po riti. Nakon toga, malo bi odmeditirale i u vlastitim mislima proživele situacije zbog kojih smo fasovale. Drugi put se nisu ponovile. Primjerice, nakon ovog spomenutog slučaja više nismo išli u šetnju prema Velom Lošinju J

Ja ove metode s šibom ne primjenjujem. Nema potrebe. Oni već iz mog pogleda procjene do koje je granice njihova šala došla. Moram priznati da sam bjaceka dva-tri put potegla za uho. Po riti još nije dobil. Nije još zavredel tak nekaj. Nekak se za sad moj dvojac more ukalupiti u okvire normalnog ponašanja. Ne bacaju se po podu na javnom mestu, more se s njima na kakvo god javno događanje. Čak su moram se pohvaliti ovog ljeta mirno i s strpljenjem odslušali gotovo sat vremena koncerta Jelene Radan. Iako je bjaceka više zanimalo s čim to striček vleče po kontrabasu i kaj se nalazi na samom zvoniku umaške crkve te dal se more on gore popesti i još milijun stvari zbog kojih mama nije baš mogla u potpunosti biti koncentrirana i uživati u zvucima koje je spomenuta te večeri proizvodila, nije tu bilo razloga za kontakt s njegovim uhom. Deca ko deca. Granice im treba postavljati od prvih koraka. Objasniti da se u avionu sedi i ne ometa ostale putnike, da ni vlak nemre dojti prije na odredište nego kaj mu je zacrtano po voznom redu, da se ni po auto putu nemre voziti 200 ako auto  to nemre zdržati, a i gle vraga, na tabli pored piše sasvim drukčije. Neka pravila im treba usaditi da bi izrasli u normalne ljude koji se budu uklopili u društvo kad za to dojde vreme. A onda, ona poznata, pravila su da se krše. I s tim se slažem. Oni probaju, a mi smo da ih vraćamo na pravi put. Izvježbajte taj opaki pogled za početak. Ak ne znate kak to ide, stanite pred špiglin i prvo raširite nosnice. E tak. Sad stanite pred vašeg mališu i trudite se ostati ozbiljni. Ne uspije svaki put, al u vježbi je spas. Isprobano.