Počelo je, plače mi se

O čem bi drugo s početkom rujna pisala nego o vrtiću kad gorice nemamo, a za školu smo još premali. Iako, kak vreme leti i te bi se teme uskoro mogla dotaknuti. Sutra se valja zbuditi prije sedme vure i put pod noge prema vrtiću. Prvi put u životu. Nakon kaj sam celi dan hodala po kući ko luda Jela s jednom čarapom v ruki jer drugu nisam mogla najti, a baš sam taj par namerila prdi spakirati za rezervu v ormarić, par minuta pred ponoć sela sam si za tipkovnicu.

Kaj da vam velim, već jedva stojim na nogama, knedla v grlu sve je debleša, a i letimičan pogled na spakiranu vreću u hodniku, u meni budi koje kakve emocije. Na sve to, još sam danas odradila i prvi roditeljski sastanak gdi su nam tete lepo objasnile da se od deteta valja kratko i brzo oprostiti, a ne nad njim kukati i cmoljiti pa ga ostaviti zbunjenog i splašenog u novoj sredini. Kak? Ali kak kvragu da ne cmoljim kad moja mala curica koja je do pred neki dan savladavala prve korake i sklapala prve reči sutra okreče novu stranicu u svom životu u kojem mama više nebu na dohvat ruke pa da uskoči kad zaškripi. Gotovo je s tim. Od sad se bu morala oslanjati na tete i družiti s vršnjacima. I kaj je najgore, buditi se prije deset do kad je inače svakog jutra znala spati. Znam da bu joj tam lepo i da bu na sigurnom i da bu joj često i zanimljivije nego kaj joj je nekad bilo doma, al jednostavno si nemrem pomoći. Kak se deca moraju splakati tak i mi mame imamo na to pravo. Imam pravo tuleti kaj se nakon tri godine rastajemo pa kaj god vi rekli il mislili o tome. Znala sam da to naše druženje nebu potrajalo vječno, zlobnici bi rekli nek dam otkaz i ostanem doma s decom kad mi je tak teško, ali nekak mi je to sve prebrzo došlo pa evo, suza suzu roni.

Nisam nikad išla u vrtić. Nisu me dali. Ne znam zakaj, mama veli da o tome nisu nikad ni razmišljali. Kratko nas je vreme doma čuvala jedna teta koja je ubrzo zbog svojih obveza odustala. Nakon nje nije nas čuval niko nego sebe same. Da, nebi verovali, ali u ono doba, pred 30 godina, bilo je normalno decu ostavljati doma i same. Bar tak danas tvrde prdini baka i deda 🙂 Sestra trogodišnjakinja i ja, samo godinu starija, bile smo doma same svoje gazdarice. Mama i tata rešili su to tak da su nasred sobe spelali telefona i svako tolko nas zivkali. Tata bi došel u kontrolu jednom u toku dana, a ne mali broj put se moral navrnuti kaj bi pravilno poklopil slušalicu tog spomenutog telefona. Sad kad razmišljam, malo mi je išlo na živce to svakotolko telefoniranje pa sam, evo priznam, nekad i namerno slušalicu hitila sastrane, da nam osiguram koju minutu mira. Pa mislim halooo, kaj su delali na poslu ak su nas celo vreme zivkali!?! Evo kolko smo mi bile dobre kak deca i kolko su poverenja u nas imali. Retko kad bi kakvu spačku i nepodopštinu izvele. A morti zbog stalnog telefoniranja, za to nismo ni imale vremena? Hmmm. Dalo bi se o tom raspravljati.

Sećam se kak smo dane provodile čitajući slikovnice. Najdraža mi, a koju i danas čuvam, bila o curici Maji koja je prolazila kroz razne situacije, a u jednom je nastavku počistila celu kuću i da bi iznenadila mamu spekla nekakve kiflece. Baš po uzoru na nju i ja sam se nemali broj put primila metle i krpe i kolko sam znala i uspela očistila kuhinju i terasu. Jednom sam prilikom čak i spekla kolačiće i odnesla ih mami na posel na kaj je ona skoro opala u nesvest. Vjerojatno jer se pitala dal sam doma zgasila rolu.

Danas vi probajte decu ostaviti doma s telefonom. Taj čas ste si na vrat natovarili socijalnu, policiju i slične službe. Danas su druga vremena i nisam sigurna da bi se usudila ostaviti ih same doma. I u konačnici, deci je mesto među decom, moraju se naučiti nekim životnim stvarima. Zato, iz mjera predostrožnosti, prda mora ići u vrtić. Jedino mi žal kaj me nebu imala prilike iznenaditi za radnog vremena pod prozorom s kolačićima. Šmrc.