Pjesma zove u pobjede nove

Cupkamo mi tak nogicom. Ponesla nas je slavljenička atmosfera u prepunoj dvorani Domoljuba. I makar na pozornici nije ni jedno moje krvi, nekak mi je toplo oko srca, knedla u grlu, a oči se malo-malo napune suzama. Koprivničke Tratinčice prošlog su petka slavile 30 godina besprekidnog nastupanja i pjevanja. Fešta je bila za deset. Onak kak treba. Pjevalo se i plesalo i na kraju tortu pojelo. Pridružile su im se i Tratinčice iz prve postave, one koje danas na leđima imaju tri banke i koju više.

Setim se onda kak sam i ja nekad u tim nekim dimenzijama poput ove dece iz današnje postave Tratinčica nastupala na daskama spomenute koprivničke dvorane. Nisam bila Tratinčica jer me u vrtić nisu dali, nego sam pjevala u osnovnoškolskom zboru Ane Pleskalt. Bil je prosinac i mi smo se iz petnih žila trudili otpjevati Zvončiće. Baš je bila čarobna ta pjesma koja se nekak s godinama zlizala i pala u drugi plan. Presretna sam kaj mi opet, nakon puno godina, na račun moje dečice, zaigra srce i bude mi milo dok začujem zvon praporaca. Sve je s te pozornice u mojim malim godinama zgledalo jako veliko. Bilo je više situacija da smo se na nju penjali. Jedna od prilika bila je Prvi glas Koprivnice. Sestra koja je leto mlađa, spremila je za ovu priliku solo dionicu, dok sam ju ja poput prave starije sestre pratila ko back vokal iz pozadine. Ona je za tu priliku pripremila pjesmu Vesela sam djevojčica. Nosila je žutu haljinicu. Bila je visoka metar i celih jedan centimetar. Tad. U trećem razredu osnovne škole. Pamtim to ko da je bilo danas, jer ju je voditeljica iznenađena njenom pojavom, pred svima još i pitala kolko je to uspela narasti. Pošto je ona bila niža, ja sam si dala u zadatak dobit na kilaži kaj bi dok idemo f školu, ipak zgledale kak skladan par. Kak se ja svega primam za ozbiljno i to mi je od prve uspelo. Uz osnovnoškolski popevale smo i u zboru muzičke škole pri Ivici Martinčeviću. Prešle smo mi na račun zborovanja onda i pol bivše države. Popevale smo sećam se nasred Ptuja i Bečeja. Na prvoj je lokaciji ona tulela dva dana da oče doma, na drugoj sam ja lila suze za mamicom i taticom, a ona me bledo gledala. Lepe su to uspomene. I zato mi je bilo toplo pri srcu gledati te male raspjevane dušice koje njihove avanture tek čekaju. Pa makar moji još nigde za ozbiljno ne popevaju stihovi koprivničke i vrtićke himne se znaju, a za vas koji ste ih morti zaboravili evo da se prisetite: Mi smo djeca svoga grada, on je nama cijeli svijet, sunce sije, kiša pada, raste s nama kao cvijet. Koprivnica, Koprivnica, plavo nebu puno ptica, plava rijeka, zelen sag, Koprivnica naš je grad.