Pitanje + pitanje = novo pitanje

-Gle mama kak je ona curica crna, sigurno je dugo bila na suncu – veli mi prda dok biciklinom putujemo iz vrtića, a ona je s druge strane na pešičnjaku spazila curicu njene dobi, malu Romkinju.

-Nije joj to od sunca, takva se rodila, tamnije boje kože od nas. Ljudi takve boje kože zovu se Romi –pokušavam joj objasniti čim jednostavnije pri tom pazeć da se ne zakopam još dublje. Ali…

-Baš se lepo zove. Romi. Baš joj je lepo ime. Zakaj ti mene nisi tak nazvala – zapita dok osećam kak se tlo pod biciklom izmiče, a mi tonemo nekam sve dublje.

Fak. Udrim se šakom po čelu. Ova mi je rasprava trebala ko prst u oko. Ali nemreš ju izbjeći. Pa onda putem do doma trudim se nekak objasniti kak stvari stoje. Nije joj baš bilo puno jasnije niti je sad baš zgodno da vam prenosim sve izrečeno.

Raspravu zaključim:

-Ma da, zapravo je dugo bila na suncu, imaš praf – kraj.

No, sigurno razmete o čem pričam. O onom pitanju na pitanje, pa na to dodatno pitanje i opet pitanje. Dir gad. Vrtimo se u krug, a kraja ni otkuda.

Isto mi se nametne i za nedavne ceremonije vjenčanja u crkvi gdi prda spazi oslikan svod pa traži objašnjenje ko je kome kaj i zakaj i zakaj su oni tu tak nacrtani …

Pri prošlotjednom posjetu groblju mili se nađe u nevolji. Iako smo jedan posljednji ispraćaj u prdinom životu imali priliku odraditi, opet joj se pri susretu s nadgrobnim spomenicima javil novi problem u glavi. Da pod pločama leže ljudi joj je leglo, ali ne i zakaj.

-Tata, zakaj oni tu leže?

-Zato jer su zaspali  – oooooo sranje, kolutam s očima na taj njegov odgovor.

-No pa kaj? Kaj da velim? – pita me.

-Pa da su umrli kak jesu…ak su zaspali budu se i zbudili??

Na to on počne nekaj muljarit i evo nas pred spomenikom odredištem.

-Mama ko tu spi?

-Neki Đuro.

-Koji Đuro?

Pročitam prezime.

-A zakaj je umrl?

-Bil je star i bolestan.

-A ko tu leži? A tu? A tu? A tu? …i svi su bili stari i bolesni?

-Jesu…

-Ti nebuš nikad stara i bolesna mama? Ti buš uvek tu s menom kaj ne?

-Nebum…uvek bum tu za tebe – e sad mili koluta s očima…ali… dok mi se tlo ponovo izmicalo pod nogama …kaj sam joj drugo mogla reči?