Partijana do belog dana

– Dobro gdi ste vi? – urla ona s druge strane slušalice. Zove me iz razreda gdi je dogovoreno da se skupimo povodom 120-te godišnjice mature.

– Evo no samo kaj nismo, (xy) po običaju kasni – opravdam se i zvlačim na susedu dok stojim pred špiglom, plazim jezik čim bolje morem i držim balans dok vlečem maskaru po trepavici. Još to, malo rumenila, prođem češljem po glavi, pokupim torbicu i morem krenuti. Sestra ponavlja iste radnje. Suseda uletava s lakom za kosu pa istog špricamo dok sedamo u auto. Sve je kak nekad. Po običaju kasnimo. Jedina je razlika kaj sad nije 7:35 ujutro. I imamo 20 i koju godinu više. Nekad bi to u 7:30 zgledalo ovak:

Zzzzzzzzz…..zzzzzzzz….dingdong…zzzzzzz….dingdong….zz….A U PM OPET SMO ZASPALE!!! Sestra i ja istog bi trena iskočile iz krevetaca pa bi se nakon sudaranja na štengama ubrzo izbacile na ulicu. Suseda bi samo slegnula ramenima i jednostavno čekala.

Prošlog petka nismo zaspale, al smo kasnile kam god smo mogle. U razredu su nas čekali jer si nismo anjcuge i frizure poštimale na vreme. Na groblje smo kasnile jer je trebalo auta natanikrati kaj nebi ostale pod ganc novim ulickanim ko fol podvožnjakom. U Štagelj smo kasnile jer smo, nakon kaj smo si strusili kojeg pelinkovca za šankom prije večere, drugog auta morale z praone preuzeti pa je to trajalo. I tak je to bil celi jedan niz lančanih reakcija da je jedno kašnjenje uzrokovalo drugo.

– I? Kak su miceki? – pita pajdašica dok izlazimo iz groblja.

– Ma, ništ ne pitaj, trebala sam ih deti u vrećicu i hititi u potok Koprivnicu – odgovorim usput, a njoj obrva skoči prek čela.

– Je, kaj me gledaš, pa ko bu to za koji mesec nahranil?!! – žalim se ja.

– Okkkk…mislila sam si da nisi baš najbolje zbog svega, ali kaj su ti deca kriva???

Hm. Tu zapravo skontam da je ona pod miceke mislila na decu, a ja sam pod miceke mislila na Pufine miceke koji evo doma već skoro dva tjedna hrču i na pol oka pomalo gledaju. Pa kad rešimo nesporazum prasnemo u smeh, a to nam bude lajtmovit večeri. Ali, da se razmemo, ta nigdar decu nije zvala simpatičnim umanjenicama već su, dok sama nije postala majkom pred koji mesec, bili mali seronje koji piju krv na slamku. Na njenu novotransformiranu svijest nisam bila spremna nit navikla.

I tak. Nakon kaj se navečeramo, nanižemo nekolko rundi gemišteki, malo si zapopevamo, pospominamo i zvrtimo na plesnom podiju, začas su otkucale 4 vure, još nije bil dan, ali se bome začas ukazal skup s ptičicama koje su popevale kak negda dok smo svakog vikenda dočekivali zoru. Taman kad sam se ohrabrila i skočila na stol, (ovo prda i bjacek ne moraju znati) tamburaši su spakirali svoje instrumente i petama dali vetra. Prasci. I onda neš pil. Vražju mater neš pil!