Opako dobar plan

Imam opako dobar plan. Jednog dana kad mi deca odrastu i odsele, nadamo se, iz roditeljskog gnijezda, priuštila bum im na kratko veselje kakvo i oni nama svakodnevno priređuju.

Dakle, otišla bum u njihovu kuću i odma s vrata počela inzistirati da me se izuje i skine mi jakna, a u međuvremenu, koje naravno ne postoji, da mi se odma pristavi flašica toplog kakaa i pusti crtić. Još dok sam u hodniku. Dok još stojim na poceku sfrktala bum nosom na njihovu ponudu da morti prije svega pojedem tanjur juhe.

• Neću juhu, oću kakao – inzistirala bi dok se bacam na krevet s jednom čižmicom na nogi i usput vikala da me se pokrije ljubičastom, a ne plavom dekicom.
• Neću Pepu, oću Zlatokosu – nakon toga bi im priuštila dvije do tri minute mira pa bi već krenula s novim prohtjevima. Krenula bi s presvlačenjem. Ne bi ove štramplice nego one s jelenom, a na njih baš zeleni šos i crvenu majicu, baš kak pravi semafor. Naravno, u goste nebum došla sama, povela bum i tatu im tak da bi prizor bil čim realističniji. Milome koji bi već navaljival da sedne za laptop i odigra neku turbo zabavnu igricu onak iz čista mira u prolazu opalila čušku na kaj bi on počel tuliti: maaaaaamaaa, ona me lupilaaaa. Nakon toga, mili bi tulel još koju minutu, dvije do pet.

Pa bum zapitala jedno 74. put za redom:- A kam bumo išli danas? Ko bu nam došel? Zakaj mi nikad nikam ne idemo i zakaj k nama niko nesme dojti?? Potom bum se nadureno bacila na kauč i protestirala idućih pol sata ponavljajuć bez prestanka tih par rečenica.

Budući da bu mi bilo dosadno porazbacala bum im hrpu stvari po boravku, sve do čega dojdem, samo da im napravim nered. Onda pem na zahod, ali obavezno da mi stvore uvjete kakve si zamislim kaj znači upaljena mala lampica i zatvorena vrata. Radijatori na 4.

Vjerojatno budu onda oni u jednom momentu seli s menom za stol da me malo animiraju i zabave. Flomasterima bum si prvo obojala jednu pa drugu šaku, onda bum malo produžila po stolnjaku, a nakon toga zatražila vodene boje jer, flomasteri su tak već doooosadni. Pa bi onda, igrom slučaja trzajem nespretne ruke prolila čašu obojane vode i to baš dok bi pokušavala dohvatiti škare za koje mi posljednjih pol sata tupe da ih ne diram.  

Pak bi malo cvilela da sam gladna, ali jelo bi mi se samo slatko. Sarma, kelj, pire, i slično nebi ni pogledala. Zapravo bi tanjura porinula od sebe pa bi opet nadrapal onaj isti jadni, srećom gumeni, stolnjak.  Eventualno salama i sir trokutić, ali da se razmemo, čajna, nikakav parizer. I onda začas, opet bi pila kakao.

I dok bum pojela sve kaj bu mi se htelo, opet bum cvilila da mi je dosadno. Jer nama je malima zbilja doooosaaaaadno.

Na kraju bum se jednostavno digla, pokupila miloga pod ruku i otišla. Za uspomenu im i dugo sjećanje.