Oko za oko…
Usluga za uslugu. Pamti pa povrati. Nekak su mi ne znam kak i kad usadili takav model u glavu. Zapravo, uglavnom više put sama više budem uslužna nego kaj meni neko uzvrati uslugom, ali, tješim se da vaga navek postoji. Svaka rit dojde na šekret kad-tad. Nastojim tak i decu usmjeravati. Ide mi i bolje od očekivanog shvatim kad vidim da bjacek ničim izazvan pregrize i udijeli pajdašu si polovicu vlastitog kikića koji su inače za njegovo poimanje svetinja.Da treba nekaj podeliti s prdom, e to već nebi išlo tak glatko već bi vjerojatno namerno pred njom strpal celog u usta i isplazil joj jezik, ali to je već neka sasvim druga relacija i situacija. I prda oče podeliti. Karte joj idu najbolje. Igračke malo slabije, ali opet, sa svima prije nego s njim koji je iste krvi. Njega uvek treba čim bolje rasrditi. Na terasi vrtića od njega bežati, dok dojde frendica čim više ga pošikavati i ignorirati. Ali, ipak se vole u onim najgorim trenucima. Neki dan, dok za najvećeg norenja ona potone iza kauča i razbije se ko kruška on priskoči pa ju tješi, suosjeća s njom pogotovo jer ja na njezinu nezgodu odreagiram urlajući. Nemrem se kontrolirati jer sam ih upravo dve minute prije upozoravala da ne delaju gluposti, nekaj mi je zvonilo da bu si neko nekaj morti napravil. Tak sam i zacoprala. Da ne velim da sam baš to popodne na kavi se hvalila kak se mojima nigdar ništ izvanredno nije desilo kaj bi imali razloga posjetiti hitnu. Sugovornica koja ima duplo više komada djeteta od mene pred koji je dan proživljavala dramu jer se jedan potomak ozlijedio. Na sreću, to njeno, ko i ovo prdino doma se saniralo i zalečilo, ali mi mame baš i ne volimo te izvanredne šok terapije. Svaka ih podnosi na svoj način. Moja reakcija na prvu baš i nije primjerena svakoj, ali recimo da je i to valjda dio s početka usluga za uslugu. Ak ih lepo čovek zamoli da prestanu delati gluposti i ne skaču više po kauču, a oni ne poslušaju, e onda je taj pad ono kaj za sobom nosi neposluh i ignorancija. Naravno da se ubrzo smirim i postane mi žal pa se trudim da ju bol čim prije prejde, al taj prvi prizor, dok ju ugledam iza kauča s rukom za leđima, prvo kaj mi je kroz glavu proletelo je da si je morti isčašila rame. Jeza. Strava i užas. Galama. Rusvaj. Damica ipak prođe samo s masnicom veličine šljive posred leđa. Imala je sreće.
– Nije pazila – reče bjacek.
– Ijaaaao. Nije pazila!??! NEEE!! Nije slušala!!! Mamu se nikad ne sluša – ponavljam ko papiga. Ali, imam opaki plan. Kad za desetljeće dva prošvikam i mozak ode na kvasinu, vratiću im istom mjerom, dok budu oni meni pametovali, ja bum se ponašala ko prava raskalajsana raspuštenica. Ne da bum skakala po kauču već bum visela z lustera. Oko za oko, zub za zub.
Najnoviji komentari