Odu oni trbuhom za kruhom

Petnaest obitelji prošle je školske godine pokupilo prnje i napustilo svoju rodnu grudu.  Koprivnicu, Podravinu i Hrvatsku zamenilo je nekim drugim kutkom sveta. Petnaest familija iz jedne škole! EEEEJJJJJ!!!! FAAAAMILIJA! Ne očeva koji su otišli trbuhom za kruhom nego kompletnih obitelji, u prosjeku četveročlanih. Samo iz jedne škole!! Jednostavnom matematikom dojdemo do brojke 60. Tolko je duša otišlo iz jedne školske ustanove. Tolko bu ih manje šetalo gradskim ulicama, trošilo i ulagalo svoje novce i stvaralo neku blistavu i bolju budućnost ove naše Koprivnice, Podravine i Hrvatske.

Peteročlana obitelj meni dragog školskog pajdaša ovih dana pakira svoje kofere i okreće novu životnu stranicu. Glava obitelji svoj kruh bu počela tražit u Dublinu, a mama i dečica Koprivnicu budu zamenili metropolom dok im se ne ukaže prilika potegnut za mužem i tatom si prek granice. Čovek je visokoškolovan, s hrpom dodatnog znanja stečenog za rada na visokopozicioniranom mestu u jednoj od tri firme koje još donekle posluju u ovom našem gradu. Ali, za njega u ovim našim okvirima posla nema. Nakon prvog otkaza usljedila je višemjesečna potraga za novim radnim mestom. Pred dva meseca veselili smo se činjenici da s 15. u mesecu ponovo počinje zarađivati kruh vlastitim rukama da bi prehranil si obitelj. Nakon mesec i pol, gazda mu je priopćil da se nije snašel. Jednostavno. I zahvalil na pokušaju.

Nije mu uspelo, čak ni uz činjenicu da se aktivno uključil u stranku koja vlada gradom. Dok gori pod petama igraš na svaku kartu, boriš se svim silama, do jedne granice, dok ti voda ne prejde prek grla i onda shvatiš da za tebe u ovom gradu nema šanse za opstanak.

Novinske stranice nisu baš zgodne za sasut iz rukava jednu sočnu psovku koju sam ne jednom izgovorila ovih dana nakon kaj sam čula novosti. Biću fina pa se suzdržati i ostati samo na jednom JEBEMTI SVE!!!
I državu i politiku i život kad mladi u svojim najboljim godinama moraju selit van granica. Radni elan u hrvatskim okvirima im je isparil, no svi su spremni početi od nule pa makar krenuli od konobara. Pri nama ni za to mesto više nemreš konkurirati ak nemaš dobru debelu špagu odnosno strica v upravi neke banke koji je kumovina s bratićem gazdarice gostione koji bu pak bu rekel koju lepu za tebe. Ak ti uspije, dobil buš nameštenje za šankom, za velikih dve i 300 hiljada kuna, s tim da je radno vreme od ve do ve, a ak ti ne paše žali se upravi vodovoda.

Strpljen spašen. Pišite me vrit. To je zmislil neko tek tolko da je nekaj rekel. Ta priča više ne drži vodu.

Do pred koji sam se mesec žustro protivila odlasku iz ravne Podravine. Mic po mic i moj se sklop u glavi menja. Jednostavno se čovek nekad više nema snage boriti protiv vjetrenjača, a i od tolkog popikavanja i lupanja glavom o zid, pa danih obećanja koja ispadnu ludom radovanja i najtvrodkorniji optimisti pokleknu. Prda i bjacek uče jedan strani jezik. Nek se nađe, zlu ne trebalo.

Odlaze ljudi. Ne zato jer je sunce tam toplije i sjajnije nego zato jer se tu više nemru tek grijati pod istim. Od friškog podravskog zraka teško da se more obed skuhati.

Kak vele oni stihovi gospona Paje koje rado izgovaramo i steže nas pri hercu čim prejdemo granicu nam županije…i na kraju zadnjeg čina žufka, slatka Podravina…valja nam malo stihove prilagoditi današnjim vremenima u kojima oni za praf idu: ravna naša Podravina sve više je žufka svima…