oDo ja

Sesti za komp i natipkati ovu zadnju kolumnu dan-dva prije neg se otpustimo i otputujemo na zasluženi godišnji nije ni malo lagan zadatak. Dok mi u glavi već odjekuje onaj dobro poznat zvuk ccccccccvrčaka koji mi dojdu kak prvi znak i pozdrav da godišnji more početi na stajalištu iza Svetog Roka, valja mi se ipak još malo koncentrirati. Samo malo. Još mrvicu. Nozdrve mi već golica miris kopertona, a u uhu šume ne javori već valovi.

Dok vi ovo čitate, ja sam već skroz spakirana i u niskom startu da zmašem tabli Koprivnica na nekih desetak dana. Putujemo tak nas tri mušketira put Jadrana. Dosta je bilo tri tjedna luftanja od majčinskih obaveza. Ne moram vam reči da sam posedela od dosade, sve ormare spremetala, hrpu stvari zbacala, napravila novog životnog prostora u našim kvadratima, pokosila dvor nekolko put pa se sad na njemu moru pripremati dečki z Slavena, a malo je falelo da od intenzivnog druženja s mačkima ne počnem i mrnjafkati… Od ideje da prvom prilikom dok bum imala vremena samo na sebe navlečem trenirku, zajašim biciklin i odem u grad na pivu, nije se dogodilo ništ. Ostala je samo ideja za neka druga vremena, kad bum opet imala vremena za sebe.

Kaj sam htela, to sam i dobila. Mir i tišinu. Nikom nije trebalo kuhati, tuširati ga, peglati, oblačiti, svlačiti, tješiti, igračke nekim čudom nisu odlučile same prošetati dnevnim boravkom, a navečer se čak ugrabila i koja minutica za neko ozbiljnije štivo od Aladina i čarobne svjetiljke.

No znate kaj, na kraju dana, iako sam imala vremena „za sebe“ nisam bila ništ manje umorna i očajna žena. I zato se jedva čekam vratiti svojem normalnom ritmu, preveć je dosadno dok ne moram misliti gdi sam koje dete ostavila, jesam ih nahranila i kak bum ih popodne zabavila. Nije fora ni na brzinu si složiti sendvič i celo popodne i večer ležati pred televizorom na kojem je program budibogznami. Nije fora ni kad tri dana ne staneš na komadić Lego kockice pa skidaš sve svece s neba i onima u Danskoj kaj su ih proizveli i ovima koji su ih po podu razbacali.

Ipak, treba oprezno s željama, jer ono kaj si poželiš, moguće se i ostvari, a onda to ipak ne ispadne da je baš onak kak smo si zamišljali. Lepo je biti mama, najlepši je to i najteži izazov života, pa makar mi tu i tam dojde da sve pošljem kvragu, sednem na biciklin i otidem na pivu, grdo je i prazno dan provesti bez njih.

Pa jedva čekam današnji susret s mojim dvojcem. Nek cviljugaju da im je dosadno i ne znaju kam bi sa sobom. Za kaznu bumo prvo tri dana jeli sladoled i kikiće, plazili bumo jezike kroz automobilski prozor… Nemaju brige, mama ima plan i program u svom novčaniku, sve lepo napisano, crno na belo. Ljetna avantura nek počne, mušketiri stižu.