Odbrojavanje je počelo

Još 33. Tolko je točno dana ostalo do Starog leta. Brojimo još dost, ali recimo da je to u odnosu na onih 300 koji su za nama zbilja sitno. Nekad sam baš poput malog deteta. Pa čak i gora. Odbrojavam ovaj put s  pravim veseljem i razlogom. Ovih smo dana zakaparili jednu lepu kućicu. Malu, drvenu, usred ničega, okruženom planinama i borovima. U njoj bumo se oprostili s ovom 2015-tom, podvlekli crtu, poslali sve loše v rit i dočekali novu. Prvo jutro 2016. dočekali bumo okruženi snegom i ledom, a probudilo nas bude zavijanje vukova. Kućicom bu se širil miris tople kavice i zaostalih božićnih kolačića.

– Wooow – veli prda dok joj kažem na internetu lokaciju za doček.

– Wooooooow – veli bjacek pa još nadoda pitanje jel to moguće kućica od sedam patuljaka kad je u njoj sve lepo, malo, cukreno i drveno.

– Nebu baš od sedam, već od šest „patuljaka“. Snjeguljicu nebumo pustili k nama, da nam ne pojede svu mađaricu – objasnim. Odma se krene s računicom kolko još petki i svetki do tad nam preostaje odraditi. Utješe se privremeno spoznajom da bu do tad došel sveti Nikola, a onda i deda Mraz pa budu u iščekivanju lakše pregrmeli dan polaska.

I još jedan polazak ovih dana nam se prišmajhlal. Prdin samostalni polazak u školu. Prvi pokušaj samostalnog povratka do doma je propal iz razloga da je mama u komunikaciji s drugom mamom krivo zbrojila sate pa smo bjacek i ja punih sat vremena uranili pred nju i ne računajuć stigli pred školu.

Hodamo mi tak, vani mrkli mrak, ulica nikad duža jer prde i pajdašice joj nikak na vidiku. Zavrnemo u drugu štrasu koja je još duža jer prda ne iskače ni iz okolnih grmova koje, uvjerila sam se vlastitim očima, deca dok idu iz škole rado i redovno provjeravaju. Ulica pusta od đaka. Tu i tam koji biciklist projuri. Smireno koračamo prema školi, no bjacek svojim pitanjima da gdi je ta seka nenamjerno i nesvjesno širi paniku. Pa obrnem broj mame od pajdašice koja veli da se sigurno vleču pomalo i da ih očekuje kroz pet minut. Hm. Dobro, ali i ovog trena da ih ugledamo, nemru biti doma za taj tren nikak. I tak mi u potrazi, sad već stisnutih guzova od straha dojdemo i pred školsku zgradu. Kad ono, u razredu se svetli, a glava učiteljice nekaj važno tumači. Ufff…odahnem. Dobro je, samo smo krivo pobrkali lončiće oko satnice.

Zzzvvvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr…

– Jooooooooj, zakaj ste došli? Sad ste sve upropastili – „vesela“ je prda dok nas ugleda. No, na pol puta, kad joj torba postane preteška, prestane gunđati i uposli me ko magare. Nakon par sto metara naluknem se nutra da nije mort slučajno kakvu cepanicu spremila kojom bu grijala kućicu od patuljaka usred ničega.

I tak. Još 33. Samo 33…skoro ko moj broj papuča koje budu me čekale dok se probudim pored kreveta u toploj kućici kojom bu se širil miris tople kave. I zaostalih božićnih kolačića.  Aauuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu…