Nije valjda da si zdrav

Ne, ne, nemoguće, dajte malo bolje razmislite, sigurno vam je neko u familiji bolestan. Velite ne pijete? Ne pušite?  Nikad operirani? Sav u nevjerici gleda me sjedokosi striček u beloj kuti prilikom nedavnog obavljanja sistematskog pregleda. Kad mu spomenem da sam cigarete ostavila prije tri godine, jedva dočeka, samo fali da slavodobitnicki ne uzvikne AHA IMAM TE, osvetnički se prima tipkovnice, zasuče rukave i unosi u moj karton NE PUšI VIšE. Nek se zna. No, na kaj smo došli, ljudi ti jednostavno ne veruju dok veliš da si zdrav.

~ Dajte ne coprajte, velim vam da smo svi zdravi ~ uvjeravam ga dok istovremeno kucam o njegov stol, no vidim da nije poveroval. Klima glavom. Možda sam umesto stola trebala o nju pokucati.

Ničim izazvana odlučila sam nad samom sobom obaviti kompletan sistematski pregled. Ono, nisam više poljski cvijetak, ubrana jesam, a s obzirom na potomstvo, trebalo bi zdravlja jos ohoho godina.

Uletila ja odma na ranje kak sam imala zakazano, a na prijemu neki naoko simpa medicinski brat. Prvo zabilježimo osnovno ime, prezime, datum rodjenja, pa me priupita za visinu vlastite mi pojave, a onda se u sekundi sav izoblići i šaptom prozbori ~ A ono drugo? Koje drugo? Pitam. ~ Pa ono drugo, znate, za kaj se žene baš ne pita. ~ Aaaa to drugo, pa kak i godina rodjenja al izostavite 19 napred. Kad se on trudi biti diskretan onda i ja odgovaram u šiframa, pusti ti, nikad ne znaš ko sedi u čekaonici.

I tak, sednem ja, taman se dočepam ženskog časopisa, već sam prozvana. Kad se vratim, novine naravno čita već neka druga gospodja. Ugrabim nekaj drugo no opet me prozovu. Kog su vraga pometali tolke novine ak ti nedaju mira da ih prelistaš.

Opet me zovu. Ulazim i izlazim iz sobe u sobu. Osećam se ko picek na traki koji se iz jajca u par koraka pretvori u pileći file na stiropornom podlošku.

Pretraga za pretragom,  a doktori uporni. Tolko dugo dok mi nisu nekaj našli, nisu me pustili doma. I to baš dok sam si zadnji put legla na stol. Čim je gospon doktor prislonil aparat na mene priupita me za godine. ~ U Isusovim sam godinama, odgovorim na kaj će on ~ I već imate kamence? Slegnem ramenima jer mi je to prvi glas. ~ I ništ vas ne boli? Odgovorim negativno, a on ko i onaj prije ispali ~ Nemoguće. Jel ima ko u familiji kamence? ~ Nema, na kaj će doktor da je to genetsko naslijedje i da ih sigurno neko ima, ali da ne zna. Dobro, onda nek tak i bu, morti ni ja nebi znala da mi ih sad nisu otkrili iako sam pomalo sumnjala u ispravnost one digitalne gadure u kupaonici. Moje sumnje su se potvrdile, ipak  nisam tolko teška, za sve je krivo kamenje koje nosim u sebi. Pošto smo doma stalno u čitanju slikovnica mam mi se ukaže slika vuka koji s punom trbušinom kamenja tone na dno bunara…uuu, gadno, nema šanse da ubuduće idem s prdom na Bebe ribe.

Doma se primam telefona, provjeravam još jednom dal su svi zdravi jer nakon onolkog uvjeravanja da je to nemoguće ni sama više nisam sigurna. Svi su zdravi, deda nam se jedino poskliznul vu dvoru, dok je izbjegaval kokoši, pak si je natukel debelo meso, no generalno je pri svima stanje pozitivno.

A ti kamenci, kaj bum z njima? Hmmm…nemam pojma, nek budu tu gdi jesu i ne mrdaju, morti se jednog dana obogatim ako iz mene izvade to >drago< kamenje. Za sad ih čuvam, pohranjene na sigurno, daleko od očiju javnosti u privatnom sefu.