Nije u šoldima sve

I evo nas opet na jen-dva u danima karnevala. Napokon moj dio godine pa se uklapam svojim svakodnevnim modnim „kreacijama“. Sad napokon onima koji upute zbunjujuć mi pogled jer sam obukla plave čimđice, narančasti šal i medo bundicu s zelenim čarapama morem pokazati frišku figu.

– Maškare ća mogu maškare – ovih dana imam pokriće za sve. Prda ide mojim stopama. Ovog su tjedna smeli dolaziti maskirani kaj je jedva dočekala. Nije da inače ne ide kak maškara, ali ovaj si je tjedan dala posebno truda. Ponedeljak se odluči zamaskirati u princezu. Na sebe navleče crno crvenu haljinu španjolske plesačice, a na glavu instalira žuta zečja vuha koja još k tome svetle. Ona je princeza, objasni mi jer ja ne kontam na prvu. No, s obzirom da se vjerojatno ugledala ne mene i ona ima pokriće za sve. Bjacek je i ovo leto pingvin. Prda ga je instruirala čak i kak mu se valja kretati u takvom odjelu. Poslušan je pa nam za prejti 50 metara od parkinga do zgrade vrtića treba 10 minut. Dojde to popodne doma pomalo razočaran i odbija idući dan u istom izdanju pojaviti se u vrtiću.

–         Dečki su me zezali – objasni. Drugi dan otpravi se u liku gusara. S debelim crnim brkima i povezom na oku.

Granulo nam sunce ovih dana pa je sve mam lepše i veselije, ali nekaj me gadno rastužilo f pondelek. Zamolila sam tog jutra kolegu da pristane pored bankomata u samom centru grada pa pored istog zagledala čoveka koji kleči na komadu kartona i prosi. Moli kunu. Traži pomoć sugrađana. Sram i neugoda na njegovom licu. Čoveka nikad vidla. Faca nepoznata. No pitam se kolko mu je trebalo da se odluči na ovakav potez. Nije se lako izložiti javnosti. Sesti na hladan beton i pružiti ruku. Priznati da je voda došla do grla. Da se za kruh nema ukoliko se neko od sugrađana ne smiluje i udijeli koju kunu. Žal mi bude čoveka i istovremeno sram jer živimo u takvom društvu gdi je mali čovek postal samo brojka. Brojka kojih je svakim danom sve više, a sve više nas je koji okrećemo glavu jer bi nas za koji mesec mogla snajti ista sudbina.

Na koprivničkim ulicama nisam navikla na takve prizore. Da žicaju po terasama gradskih kafića mi je nekak normalno, ali ovo sam viđala na ulicama nekih drugih gradova. Nagledala sam se svakakvih. I šepavih i slepih i onih koji morti to nisu, ali fingiraju da jesu jer su leni primiti se štiha i motike. I sve je to nekak prolazilo mimo mene. Nije me se dojmilo preveć. Tu i tam bi, ak sam imala kaj sitno v žepu, udijelila. E sad, moram priznati, u ovom sam konkretnom slučaju kolegi naložila nek produži na drugi bankomat, jer bi mi ovaj pored prosca izbacil traženu stotku, a ja nebi imala srca podići ju i čoveku polek ne dati ni kune. Mogla sam razmeniti, znam, ali bili smo u gužvi pa sam se ponesla kak i stotine koje pored njega prolaze kak da je nevidljiv. Ispravit ću se prvom prilikom, obećajem.

Dakle, sad kad se i takve stvari u Koprivnici moru videti sigurno je prekasno zapitati se kam ovaj svet ide. Povratka nema. Prdi i bjaceku nebu lako. Povremeno razmišljam za kaj bi ih bilo dobro i pametno školovati. Pa onda se hapim pegle i pripremam gusarsko odjelce. Za njega. Nek otima brodove. Ili avione. Njoj bi se splatilo tek pronaći dobrog konja s bogatim princem. Škole i diplome ti i ovak danas sve manje vrede.