Nesporazum naš svagdašnji

Nesporazum je kad pozoveš žensku na kavu, ona je popije i ode, rekel bi moj dragi kolega. A baš hrpa nesporazuma dešava mi se svakog dana, al takva su vremena – gužva, frka, panika. Naprimer. Upišem dete na jednu slobodnu aktivnost pa tek nakon deset dana, u sasvim neformalnom razgovoru, skontam da sam ju upisala u neku sasvim drugu sekciju od planiranog. Sport je isti, to nisam fulala, ali sam fulala nivo na kojem bu se treniralo pa bu se prda mam za ozbiljno primila prvih treninga umesto nahitavanja loptice i pačjeg plesa kak smo prvotno bili zamislili da bu to izgledalo. Ali ok, sport nije nikome baš tak naškodil. Bolje da se ispuca negdi pošteno nego na malim veziljama kak mama pa da uzalud godinama troši okice naprežući se pri trošnom svetlu sveće.

Odma se ufuram u priču i objeručke prihvatim činjenicu da doma odgajam buduću osvajačicu svjetskog zlata. Sad mi ne preostaje nego prilagoditi joj obroke. Grickalice, čokolade i lizaljke za nas su prošlost. Brokula, mrkva, zelje, karfiol …DOBRO DOŠLI NA NAŠ STOL!!! Pomičem i satnicu za počinak. Sve po PS-u. Vrhunski sportaši moraju imati reda, bez truda i muke nema nauke. Kak bumo drukčije zidove boravka kitili medaljama ako se ne počne s rezovima i usmjeravanjem na vreme. Valja osigurati i vrhunsku i što je moguće kvalitetniju opremu. Radi što manjeg otpora pri vježbanju možda bi bilo zgodno i njene duge uvojke podrezati. Na kraju krajeva, čemu služe, pa se vidi da je ženska, a ovak joj samo zadevaju. Kaj bi mi još valjalo činiti? Smišljam danima.  

Setim se onda svojih davnih pokušaja bavljenja sportom koji je bil jedini „logičan“ nastavak nakon tečaja vezilja, pokušaja sviranja klavira, izviđačenja… jednog je dana na red došel i rukomet. Otkud mi ideja sinula ne znam. Vjerojatno su sve pajdašice z razreda pohrlile na trening, pa onda i ja s njima. RK Umag je bil u pitanju. Trener me mam odšacal i odlučil smestiti na gol. Tam je bil siguran da onak spretna i pokretna nebum drugima smetala. Ak koju obranim – super. I tak je moja karijera trajala do prvog susreta i to baš međunarodnog kad su na kontra stranu mojoj ekipi stale igračice slovenskih Škofija. 22:1 stajalo je na semaforu dok je sudija odsviral kraj. Mi smo bile gošće ak se ko slučajno pital. Kaj da vam velim. Jednu sam loptu i uspela skinuti, ali samo zato jer me neka od Slovenki napucala direkt u glavu. Tog se sećam ko da je bilo jučer jer sam nakon toga briznula u plač i više me ni dragi bog, a kamoli trener nije mogel naterati da se vratim u igru. Stajala ja jesam, ali ronila krokodilske suze na vratnici.

• Ruke gore! Diži ruke gore! Čuvaj gol. Pazi ide s leve – urlal je on s klupe, ali…tu je moja sportska karijera završila. Bil je to nesporazum svemirskih razmjera. Kukica i iglica ipak mi bolje leže v ruki neg lopta.

Prvi roditeljski sastanak i trener me spušta na zemlju. Opet je bila riječ o nesporazumu. Božićno drvce nebumo kitili zlatom, ni srebrom, a ni broncom. Pitanje dal bumo ikad i stigli do natjecanja.

PA KAK?!?

• E tak.