Nema vremena za depru uz klince

Sretna vam Nova još jenput. Kuglice su već pospravljene na tavan skup z deda mrazima, sobima, čizmicama, žarulicama i ostalim kaj nas je uveseljavalo za blagdana. Nadam se da ste ih pametno pospravili da nebi kad ponovo ustrebaju, bilo prekapanja po hiži uz prosto proširene rečenice.
Siječanj. Najdepresivniji mesec u godini. Samo mu ime već asocira na sjetu i sjećanje. Na sve one lepe proživljene trenutke prije neki dan. Odjednom su sve šljašteče sitnice nestale. Ni bora koji i najvećim mrgudima zagrije srce više nema. Tu i tam se koja suha iglica najde na tepihu, a ak se nedajbog još zapikne u čarapu, baca nas u depru na jen-dva.
Kak nebi siječanj bil najdepresivniji mesec. Ono kaj ste si još nekak mogli navleči na sebe pred koji dan danas više ne ide. I trenirke su se izgleda prale na krivom programu pak su se za koji broj smanjile. Cipele još kak tak odolijevaju pritisku, ali ak nekaj pod hitno ne poduzmemo i na njima bu valjalo žnjirance otpuštati.
Već smo dobro zašli u Novu godinu, dovoljno da većina odustane od provođenja svojih novogodišnjih odluka. Da se još više ne deprimiram, odlučila sam ove godine ne donositi nikakva radikalna, sama-sebi obećanja.
Zahvaljujuć klincima vremena za deprimiranje nema. Oni i dalje nastavljaju u svom ritmu. Njima niko nije objasnil da je siječanj vreme kad se kuka i pripovedaju žalopojke.
Prda je na Deda Mraza ostavila fanj dobar dojam jer joj je donesel čuda, svega i svačega, kaj treba i ne treba. Nisam sigurna da mu je ikaj ostalo za nadolazeću godinu.
Igračke je Dedici ovo leto pomogla birati mama 😉 I tek dok smo došli doma s prepunom vrećom darova, ispostavilo se da svaka od njih ima neku felu. Primjerice, željeznička pruga takve je dužine da bi lako njom rešili problem nedostatka drugog kolosijeka prema Križevcima. Zbog ometanja pri kretanju boravkom od samog je trenutka sklapanja pod kinderbetom. Palice za golf, odlična su stvar, al svako tolko jedna od dvije polete skup s lopticom u smjeru televizora. I one su spremljene na sigurno. Onda bubanj. Divna stvar, pogotovo kad se koristi u rano jutro nakon kaj su roditelji zaružili i ostali malo duže budni. Trenutno na tajnom mjestu do kojeg prda nema pristup. Isto vredi i za gitaru koju je osigural istarski Babbo Natale. U vreći se još našel i gusarski brod pri čijem je sastavljanju tata izgubil nekolko metri živaca, a prda se odmah potom primila godišnjeg remonta pa danas ni gusara ni topova. Tek jedro i zastava, vijori u znak da nije vreme za abdikaciju.
Nema predaje, kakva depresija. Jurimo dalje u najvećoj brzini. Bjacek bu nam uskoro napunil četri meseca. Teški je skoro kolko je prda bila dok je puhala prvu rođendansku svećicu. Trenira nas svakodnevno, taj bi samo nekam išel. Nosamo ga gore dole kak god je teški. I onda kad mi neko veli: lepo, nafčili ste ga na ruke…ufff, onda bi tom skočila za vrat i ostavila ga samo pol vure z njim na samo da vidi kak je lepo slušati ga da urla iz petnih žila. Kaj da delamo nego da ga nosimo? Nismo ga počeli nosati jer smo dobili kičmu na lutriji pa nam se nosa štruca od osam kila. Dok bu sam mogel nekam onda ga više nebu trebalo nosati, sam bu išel. I to bu brzo došlo. A do onda nastavljamo u revijalnom tonu…boravak, blagavona, kuhinja….hodnik, boravak, blagavaona pa opet kuhinja…uffff…mir i dobro.