Negdje daleko… ispod šahta

Zove me moja draga pajdašica, ushićena zbog iznenadnog i neočekivanog poteza njenog klinca. Mali je naime ničim izazvan tetu u jaslicama zatražil kahlu i u njoj ostavil svoju braun jahtu. Prvi put u životu!!! Dijelim njezino veselje ko da je riječ o mom vlastitom detetu. Znam kaj to znači. Mali je to kakač za čovječanstvo, ali velik za nju i njezino čeljade. Najte se norca delati, svi koji su to prošli znaju da je to velika stepenica o kojoj mi mame znamo čak i sanjati, pa naširoko i na vusko jedna s drugom razglabati. Pa jer bi mu deli pelenu ili nebi, kaj ak mu pobegne, kaj ak se to dogodi v dućanu, u autu ili pri igri u parku… cela nauka oko toga se vodi. Uglavnom, pajdašica je  presretna kaj se dečec tak odvažil, ali i nesretna jer nije bila prisutna pri prvom porinuću. Ja je tješim nek ne tuguje previše jer bu se imala prilike nagledati i nauživati prekrasnih prizora i miomirisa u nadolazećim danima i mnogim novim prilikama.  – Ali prvi je prvi, nesretna je ona. Sigurna sam da bu joj već za koji dan dosta života dok se nalukne u posudicu u kojoj bu mališan zbavil posla.

Svi smo mi nestrpljivi oko toga, svi bi čim prije skinuli pelene kaj da se rešimo tog troška, a kaj da se rešimo tog zafrkavanja oko brisanja i pranja guzica. Neki smo dan igrom slučaja na našem hard disku pronašli video zapise stare malo više od tri godine i prisetili se sa suzom u oku kak je to bilo dok je prda punila pelene. Gledam prdu i ono malo stvorenje koje je bila i nemrem verovati kak vreme ide. Da mi ga je bar malo usporiti, ako ne i zaustaviti. A kolko put navečer jedva dočekamo da je položimo u krevetac i malo se odmorimo od dječjih radosti jer od umora spadamo s nogu. Taj bi video uradak trebalo uvek imati u pripremi, dok nas rasrde i hite z takta…to bi bil najdjelotvorniji apaurin. Spoznaja da vreme bespovratno ide i da ako su nas sad tak jako rasrdili to više nebudu nikad ponovili. Ne u tom istom obliku, možda u jačem intenzitetu, ali vjerojatno ne iz istog razloga. I dok se prepiremo i pregovaramo i srdimo i vičemo valja nam se setiti kolko je vreme nepovratno i kak bi lepše i bolje za njihovo, ali i naše zdravlje da se grlimo i ljubimo i smijemo ili pjevamo.

Od sad, svaki put dok mi se želudac okrene nakon prdinog istovara u kahlicu, kliknula bum play i prisetila se kak je to zgledalo dok se bez najave napunila pelena, a onda smo ju sa strepnjom odmatali ko ono kinder surprise jajce. Nikad nisi znal kolko te toga čeka. Jedina smo znali da nas nutra nikad ne čeka igračka. Iako, ako se mene pita, igračke iz tih jajci povremeno znaju podsetiti na sadržaj koji se najde u dečjoj peleni.

Otkak je prda ovladala tom sposobnošću reguliranja svojih potreba ipak je lakše. Sad bar znamo kad se bu to i gdi dogodilo. Kad je baš prvi put bilo da se sama odlučila ne sećam se, no sigurno sam zabilježila u kojoj od kolumni. Bil je to svakak veliki korak za našu malu zajednicu, ali još nas jedan takav čeka. Bjacek. Kak bumo njega na to nagovorili ne znam, al sigurna sam da bu i to došlo i prije nego se bumo snašli. A onda bumo svi grleno od veselja zapjevali: tamo negdje ispod šahta plovi moja braun jahta. Živeli!