Najlepše je svoj na svome biti

I opet se neki dan doma potegla tema odlaska iz rodne domovine u beli svet trbuhom za kruhom. Razmatrali smo opcije iako nam zasad nikaj ne fali. Nadamo se da bu tak i ostalo i da bumo navek siti i napiti na ovoj našoj rodnoj grudi. Po tom sam pitanju tvrdokoraš. Ne idem z svojeg i kvit. Dok imamo krov nad glavom i deci za neka sitna veselja ja zadovoljna. Pa kaj nam više treba!?! Debleši auto? Dodatne tri sobe v hiži? Čemu kad i ti kaj voze te prave preseratorske aute nemru papučicu nagaziti onak kak ih je volja ak se budu vozili po propisima. Isto ti dojde onda imal ti napred divlju mačkicu na haubi ili kakav neugledan kružić. Po pitanju veće kuće. Koj će ti vrag još par soba više kad i ovak u isto vreme moreš biti samo u jednoj od njih.

Setim se onda jedne zgode iz života pred točno 12 godina. Tog srpanjskog popodneva iznenada je pal dogovor da se ja i pajdašice uputimo prek talijanske granice u branje breskvi. Slušalice spuštene i već smo se za 48 sati našli usred ničega, u nekakvom polju kraj Faenze, koja je pak na pol puta između Bologne i najpoznatijeg ljetovališta Riminija. Stigli smo po mrklom mraku i prikrpali se nekakvoj ekipi od četri splićana. Hotel pod vedrim nebom, usred polja prepunog sočnih nektarina čiji je miris kolal po zraku. Samo kaj smo oka sklopili, probudi nas lavež. Cucki. Beže od nekud nekam. Frka panika. Skoči, pokupi sve kaj imaš i bež. Najsigurnije je zaprti se u auto i gas. Neugodan je osjećaj najti se negdi na nečijem gdi nisi pozvan.

I onda. Krenuli redom. Od farme do farme. Sa onda skromnim natucanjem talijanskog, tek tolko da sam uspela predstaviti svoju ekipu. Tri babe i jedan muž. Nije baš zgledalo na dobro kad smo na prvoj farmi zatekli gazdu s četri Senegalca na beračici. Crnci dvometraši ko od stijene odvaljeni. To je bila tražena radna snaga, a ne tri Podravke i Primorac. No, nisu nas obeshrabrili. Obilazak i „predstavljanje“ potrajali su celo prijepodne. Svoj CV, čitaj: broj mobitela, ostavili smo na desetak adresa, ali to tehnološko đubre ni jednom nije zabrndalo. Čak ni baterija tad nije zvonela da je prazna. Kak je vreme odmicalo, tak su i naše lađe tonule. A onda smo seli na capuccino. I svi zurili opet u mobitel. I kaj? Aparatić je zazvonel!!! S druge se strane čulo: Buon giorno, sono Davide!!! E pa i tebi sinko, kaj si čekal do sad!?! Bil je to prvi gazda pri kojem smo tog jutra stali. Oće nas! Zove nas k sebi! Ne u goste, naravno, nego da delamo, ali po to smo i došli! To smo si šteli! Dogovor padne mam. 12 ondašnjih tisuća lira po satu. Prodano! Beremo već isti dan. Dizanje u 6. Doručak pa arbajtujemo od 7 do 12. Pauza. Ručak. Pašta s paradajzom (op.a. i tak svaki dan!!). Nastavak već od 14 do 19. Nema stajanja ni čik pauze. Kašete se pune. I tak iz dana u dan. Navečer mrtvi umorni zavlačimo se u naše vreće za spavanje. Krmimo i sanjamo breskve.

Na ranču se skompamo s Albancem naših godina koji je na crno pri gazdi Davidu. Alex sam na svetu. Tuguje za rodnom grudom i familijom, ali nema šanse da se vrati doma. Nije plaćen ko mi, se razme, ali vredi ona – uzmi ili ostavi. Svojima šalje teško zarađenu pinku.

Posel je gotov. Breskve isporučene. Dodje i vreme isplate. Konačni račun ne štima. Na koncu se ispostavi da smo se krivo u početku razmeli i dogovorili satnicu od 10 tisuća lira, a ne 12. I? Kaj sad? Prijaviti ga policiji? Žaliti se službi vodovoda? Mogli smo se jedino plakati. Ali nismo. Ipak smo dobro zaslužili, tjelesa od rada istesali, fino na beračicama pocrnili, a i dobro se na koncu zabavili. Nikaj. Na kraju smo pokupili lovu i pobegli doma, prek hrvatske granice. Ne ponovilo se.