Na Sljeme, na Sljeme, na Sljeeeme

Noga vre sama beži…kad već nemamo nikakvog ozbiljnijeg brega tu u okolici Koprive, onda smo odlučili potegnut do zagrebačke gore kaj bi se deca okušala u onom u čem teta i mama nikad nisu. Skijanju. Doduše, mama je jenput pred deset let imala priliku stati na skije. Nadobudna kak jesam za tu sam se priliku opremila svim potrebitim, čak i pravim dokoljenkama s pojačanjima za listove. Kak pravi skijaš. Ondašnji partner nabrkal je sestru koja mi je posudila svoj par skija. I štapova. Lokacija: negdje na sjeveru Italije, ne znam vam sad točno odrediti gde. I tak sam se ja hrabro obula i prisložila, jer, bože mene, pa godinama već gledam skijanje na televizoru. Odelce, rukavice, kapa, sve na svom mestu. I ne zaboravimo, nezaobilano labelo na čobicama.

Prve su neprilike nastale već pri vučnici gdi nisam spoznala da se na istu ne sedne nego ju se samo prihvati, a ona te, gle čuda pošto je reč o vučnici, vleče uz breg. Nakon kaj sam spustila rit na tanjurić i ispružila se kak sam dugačka i široka, a drugi me tanjurić koji je stigel za koju sekundu opalil po glavi, na laktima sam se odvlekla u stranu, digla i pokušala ponovo. Jer, hrabri ne odustaju!!!

Pratnja je naravno već bila negde na vrh brega i nasmešeno mi mahala. E nebu to sam tak prešlo, zmrmljala sam si u bradu, pa se ponovo složila u red za vučnicu. Ok. Ovaj sam put shvatila kaj mi je činiti pa sam se dovlekla do pol brega. Iiiii…puustiiiiiiilaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Kaj je sad ovo, ništ ne ide po planu!?!…pa tak to delaju ovi na televiziji, samo oni nemaju baš takav usrani izraz lica??!!

I onda, kad je moja masa postigla ubrzanje, nije bilo druge nego zaustaviti se jer mi nije bilo u planu završiti na krovištu obližnjeg hotela. Praktično i jednostavno, hitila sam se na levu. I sve bi bilo dobro, da moja pratnja nije protumačila da je „dama“ u nevolji pa pohitala u pomoć. Vrstan skijaš, sa samo pol sata iskustva na skijama više od mene, krenul je u pomoć mi punom brzinom. Zaustavil se na način da je stal dok se sudaril s menom koja sam ležala na podu. Fino me sprepeglal s svoja dva komada skija i 90 kil težine pa sam idućih nekolko dana provela s šancem oko vrata. Eto. Tolko o mom skijanju. Nemreš starog konja novim trikovima naučiti.

Zato je pravo vreme da bjacek i prda u svojim malim godinama stanu na skije. Čisto da nekad izbjegnu ovakve drame koju je mama preživela.

Skije i kaciga, odijelca…sve je spremno za sutrašnji pohod na Sljeme.

– Ali, kaj s žičarom?

– Kojom žičarom?

– Pa onom koja bu ih vlekla do gore.

– Kaj misliš da budu išli gore?

– Nego kaj, pa ne budu valjda samo išli dole –

Onda shvatim da sam malo pretjerala s očekivanjima. Ja sam ih podsvjesno već spustila niz crnu stazu, a z prde već napravila mini Janicu. Baby staza…malim koracima idemo napred.

Na Sljeme, na Sljeme, na Sljeeeeeme, noga vre sama beži…