Morska priča (3)

Loše se nosim s činjenicom da za upad automobilom na gotovo sve okolne umaške plaže treba izbrojati ne malu količinu teškom mukom zarađenih nam kuna. Do neki sam se dan snebivala nad cifrom od 50 kuna za koju ne dobiješ nego tri do četri kvadrata potrebitih za ostaviti svog limenka, a sad je rekord na ljestvici skočil na 70 kolko valja ostaviti stričeku na rampi za upad na plažu Kanegra. Za neupućene radi se o plaži s koje se pruža pogled na kompletno slovensko primorje, ali, budimo realni – ni to baš tolko ne vredi. Čovek bi pomislil da se u tih 10 eura krije i kakav bon za ručak ili barem pivo, al kad ono – šipak, za to se dobije tek četri kvadrata asfalta i volumen „neba“ potrebnog za parkiranje vašeg tutača. Jedino kaj je uključeno u cijenu i kaj se dobije gratis je borova smola na haubi vašeg ljubimca čija količina isto tak varira ovisno o površini vozila, ali i stadiju zrelosti dreva pod kojim ste ga ostavili.

E pa zbilja mi je više dosta ovog našeg hrvatskog turizma. S obzirom na domišljatost naših turističkih djelatnika, bojim se da bu jednog dana iz kakvog šipražja iskočil neki tzv. „inkasator“ koji bi volumen mog tijela pomnožil s površinom prostirke za ležanje i izbacil cifru koju moram podmiriti za korištenje jadranskog ozona tog popodneva. Već vidim kak me dotični premerava s krojačkim metrom i nemre k sebi od centimetri. Usput mi izračuna i indeks tjelesne mase te udjeli savjet kak bi do godine čim jeftinije prošla, odnosno zauzela što manju površinu na plaži.

Mislim stvarno se čovek oseća jadno i bijedno kad mu striček odbije dići rampu ukolko ne posegne u novčarku, ali mi mu iz principa nedamo te novce. Pak smo mi domaći gosti, upad nek plaćaju strejnđeri čiji standard to more podnesti. Deca zbunjeno gledaju kaj se događa, zakaj se sad opet okrećemo i menjamo lokaciju. Prda je već briznula u plač jer smo bili na korak do mora i sad ga ponovo ne vidi. Jednog dana budu shvatili. Dok narastu i sami krenu na plažu morti fakat uvedu i ležarinu na hrvatskim plažama, a mi bumo im pričali o lepim vremenima kad si bez naknade prilazil kojoj god plaži ti se prohtelo.

Kišno popodne nateralo nas je da skoknemo do susedne nam Dežele. Pošto Slovenci rado dolaze k nama u goste ni mi ne volimo ostati dužni, a kad su modne krpice u pitanju ne pita se otkud i kolko. Spremile se mi četri žene i bjacek u šoping. Raspametile se od samih cifri, crevni se na artiklima – 3, 5, 7 itd prema višem, euri su naravno u pitanju. Četri ure hodajuć po dućanima prejdu da praf ni ne trepneš. Tek nas je teta s zvučnika prizvala na zemlju dok je najavila da je devet ur i da je trgovina zaprta. Tek je onda uslijedli šou jer se u takvom centru sve automatski zapre, od štengi do železnih rešetki na ulazima trgovina. Malo je falelo da smo ostale nutra prespati. Konačno, za kavom pregledavamo novu kolekciju krpica. Naravno da smo zadovoljne jer smo baš za sitne novce kupile ono kaj nam je baš bilo neophodno. Jedino bjacek protestira zbog ovakvog popodnevnog provoda. Zapuhne me odvratno neugodan, ali poznat miris. Zagledal se dečec nekam i s guštom napunil pelenu. Ko da nam je na kraju svega htel poručiti kaj on ko muški misli o našem današnjem izletu. Pri izlasku uočim tablu u koju je gledal dok se meškoljil u kolicima, na njoj lepo piše IZLAZ ZAHOD. Ijaaaj, kaj je napredno to moje dete, još ne zna creva kontrolirati, a već zna čitati J