Maškare odradili pa vrebamo zeca

Vremena kad su se s veseljem dočekivale maškare na vratima davno su iza nas. Nekak mi se čini da su zadnjih godina i same maškare odustale od hodočašćenja od vrata do vrata s obzirom da je sve više onih koji se na zvuk zvona prave da ih nema doma. Mi se ne pravimo, mi otpremo i rečemo jednostavno da nemamo ništ. I ne lažemo. Ali zbilja. Morem ih usrećiti jedino s računom za plin pa nek si ga podele. Ak im to nije dost, dodam im i onog za struju i vodu. Vrtić bum ipak ja rešila. I kaznu za neucrtanu šupu. Kaj da se delam fina i darujem im zadnjih 20 kuna pa da onda nakon kaj zaprem vrata svoje vlastite spakiram i pošljem k susedima da zarade ovo kaj je upravo mama darivala?!?

Moji me kolege popljuju zbog ovakvog ponašanja odnosno odbijanja tih jednih maškara koje su nam pokucale na vrata. Jedan je celi vikend imal brigu na njih i darival ih kunama i slatkišima, a drugi je bil na sve spreman, ali nitko na njegova vrata pokucao nije. Eto. Velim ja, luda neka vremena su došla. Zanimljivo je to da ovaj kojeg su opsjedali stanuje na najvišem, zadnjem katu zgrade, a prvi u samom prizemlju ali, pravila više nema.

–         Lova nije problem, love nema – moto je koji nas pokreće. Nekad smo si kak deca znali dobrog džeparca zaslužiti noresajuć se uokolo s kakvom god maskom. Svojedobno, nekih tam godina koncem 80-tih, spakirala sam se s ekipicom iz sela u okolici Umaga pa krenuli u pohode u susedna dva mjestašca. Bilo je tu fanj za hodati. F krug za vrnuti se doma dobrih pet kilometri. Istrijani su blagonaklono gledali na našu pojavu pa nas i pošteno darivali. Uz onda još pozamašnu svotu dinara, svaki od njih bi našu korpicu potfutral z par komada jaja i nezaobilaznim istarskim kobasama. Pri kraju puta, već smo jedva vlekli tu korpu prehrambenih proizvoda koji nam u to doba uopće nisu predstavljali nikakvo veselje ni nagradu. Srdili smo se kaj moramo paziti da korpu ne truckamo i ne nahitavamo. A onda nam je na kraju, na četvrtom kilometru, pukel film i sva smo jajca z korpe hitili. Eh, šašavih li stvorova i ružnog prizora. Namesto da smo mamama doma donesli ista pa ih one smućkale u fritaju ili kakav kolač, mi smo ih se rešili na jen dva. Naravno, nismo to napravili negde usput, nego polek nečije fasade pa smo onda još danima nakon toga bili špotani i prozivani nezahvalnim derištima.

Još smo jedne maškare odradili. Spidermana, Batmana i princezu smo pospremili v ormar i polako razmišljamo kaj bi nam zec mogel donesti. Bjacek paralelno priprema i stupicu mu. Jer on bi ga baš volel uloviti i malo se z njim pospominjati pa mu objasniti da bi mogel te darove malo podebljati.

–         Moja baka veli da zubić vila ne postoji – izjavi susedica i izazove ratno stanje. Prda odmah prihvati bačenu rukavicu pa se popravda s njom i uvjerava ju da nije istina da se tata i mama dižu po noći i kopaju pod jastukom ispali zub.

Ah. Divnog li razdoblja života…samo nek čim dulje veruju u bajke.