Malci genijalci

Taškent. Sklima ona s glavom i nastavi svoju potjeru duž glavne umaške ulice. Samo sekundu prije gledam bjaceka kak ofira s curicom koji centimetar nižom od sebe. Naslonjeni na zid, ona mu šapće nekaj u uho, on otkriva svoje bijele zubiće, pošalje joj najslađi osmeh na svetu, klimne glavom i da se u trk. Par sekundi nakon i prda s novom prijateljicom prozbori nekolko rečenica. I ona krene za bjacekom, a odma za njima i mala koju su upoznali par minut prije. Zaustavim ih u igri pa pitam ko je nova prijateljica. Podignu ramena i odgovore da ne znaju. Ona ne govori hrvatski. Uvjerim se u to kad ju priupitam za ime. Napokon shvati kaj me zanima pa odgovori. Taškent. Igra potraje, nema veze kaj se niko ne kuži, njima je zabavno do granice pišanja. Onda se najednom svi tri zagube. Sekundu nakon ugledam ih ispred obližnje zlatarne. Mala je zašla za pult za kojim se skriva hrpa sjajnog, zlatnog nakita. Mala gazdarica s mamom prozbori par nerazumljivih nam rečenica pa se vrati igranju.

Gledam ih i nemrem se načuditi kak im sve skupa to dobro ide. Mi veliki, koji se itekak dobro razmemo, retko kad se moremo baš dobro zabaviti i dok govorimo istim jezikom. Kaj su ti blagodati djetinjstva. Setim se mam svojih davnih ljetovanja kad smo uživali na plažama ne obaziruć se na to kojim jezikom pričaju oni koji su se rastegli na ručniku do nas. Čeh, Mađar, Slovenac, Švabo, Talijan…baš nam je bilo svejedno dok smo skupa vlekli kantice po pesku i zgađali jedan drugog kamenjem, iz dragosti i ljubavi jer takve su se igre u ono doba još tolerirale. Danas smo nekak svi napeti, a tolerancija se negde daleko skrila, na sigurno, u rječnik stranih riječi.

Čitam neki dan tekst o malcima genijalcima pa odahnem i budem zadovoljna kaj je moje dvoje neki čisti prosjek. Ovi lumeni svakodnevno od roditelja traže odgovore na pitanja za koje ni oni sami ne znaju odgovore. Razlika između ebole i difterije, to je bilo jedna od stvari koje je htel znati šestogodišnjak. Kladim se da to napamet ne bi znala protumačit mu ni mama po struci doktorica nego bi se ipak morala konzultirati s najpoznatijim doktorom na svetu Guglom ili kakvim priručnikom. Jedan drugi je pak tatu si načestital jer mu je ovaj puta htel skratiti i napraviti ga zabavniji pa uključil GPS.

– Kaj ti ne znaš do Rovinja bez navigacije?

Eto, tak završe roditelji tih koji su se narodili s malo podebljim IQ-om. Samo nek oni meni budu takvi kak jesu mislim si dok srebrenkom plovimo zelenim krajolikom Gorskog kotara. Iz zvučnika pjeva Mile i Hladno pivo…moj je bog jači od tvog…

– Mama, ko je to Bog? – zapita bjacek, a ja se istog trena najdem u lokvi vode pa se počnem nekaj zmotavati. Dan nakon, gledamo dokumentarac o najvišim građevinama svijeta pa se prikaže toranj nebodera Burj Khalife na čijoj najvišoj i najtanjoj točki izviri jedan od majstora zaduženih za pranje stakla.

– Ti mama tu nikad nebi mogla dojti – izvali, pa priupitam koji bi tome mogel biti razlog sve u nadi da bu odgovoril zato jer se bojim visine.

– Jer si predebela da se tu proguraš – to je tak kad mažem sendviče nakon 22 navečer, nema to veze s njegovim IQ-om i moždanim vijugama, da si budemo jasni.

Dir gad, počelo je. Dobro došli u stvarnost nakon par dana godišnjeg odmora.