Maestro, muzika!

Dogodi se često za volanom da vas neka pjesma iz radio prijemnika nekontrolirano ponese pa bez razmišljanja nagazite papučicu gasa. Kaj ne? Recimo, kad čujem prve taktove nekog poznatog mi pjesmuljka, primjerice kafučino i dupla loza, noga mi sama propadne za koji centimetar, a cajger se pak proporcionalno tome diže. Instinktivno s 45 evo me na kraju na 50. Jurim.  Muzika je čudo. 

Posednem svoj dvojac za blagavaonski stol.  Kreativna radionica počne. Dani su otvorenih vrata. Upravo su se tog dana slavile vještice, pa su i zadani motivi bili takvi. Tu i tam bi uz veštice, crne mačke i tikve uletel kakav betmen, ali se i on svojim crnilom uklopil na koncu na našem izložbenom panou. No, sve to bilo je manje bitno. Ono kaj je važno za istaknuti u celoj priči je da nam je zvučna kulisa u ovoj prigodi bila klasična glazba. Odlučila sam probati kakva je razlika kad iz kuhinje trešti narodni radio, a kaj se dogodi u drugom slučaju. Izbor je opal na Vivaldijeva Četiri godišnja doba. Za početak. I gle čuda. Oni sede mirno i crtaju. Uskoro nam stignu gosti koji ostanu frapirani onim kaj vide. Dječica sjede za stolom, svira ozbiljna glazba, a oni marljivo i bez ispuštenog glasa crtaju.

• Kaj je ovo, bečka škola? – bockaju. Ovo je slučaj za zabilježiti v enciklopediju, vele.

I zbilja, kad je na repertoaru prijemnika  kakva radijska frekvencija ili nedaj bože iz zvučnika zatrešti zorica i kakva druga hit poskočica, u našem domu nastane pravi raspašoj. Trenutno se u njima javi poriv za norenjem, bežanjem i neobuzdanim divljanjem. S Telemannom ili Mozartom nemreš fulati. Oni im dojdu kak apaurin.

• Uzalud čuju se sirene, uzalud čuju se sirene – recitira prda u autu dok se vraćamo iz vrtića. Ne zna odgovoriti otkud joj stihovi, ali ne prestaje. Nisam zadovoljna. Tolko truda ulažemo u glazbenu edukaciju, u autu sviraju samo prebrani hitovi, a ona meni ovak vraća. Kaj je iduće? Odmah okrenem gumb i s devetke volumen pdignem na 20-tku, da joj jednom za navek vujde u uho ono kaj je po maminom “ dobra i kvalitetna“ muzika.

I tak za jedne iduće, a nedavne vožnje u kojoj svoju stražnju klupu srebrenka napunim onak kak zakoni ne dozvoljavaju, (ali tu su da se krše), jedan glas odozada zatraži da mu pustim Thompsona. Ni manje ni više. Zna mali kaj oće i ne odustaje nego mi još krene tumačiti kak je u MPT-a najbolji glas i najbolje pjesme. Kaj sad, ne pada mi na pamet svaditi se s detetom koje još nije krenulo u školu. A i ko sam ja da mu sudim ak se to njemu zdopada. Odklimam, ali mu ne ispunim glazbenu želju jer toga pri nama na playlisti nema. Ne, kod nas se zavrti svakaj od dalmatinskih klapskih, navijačkih preko dječjih pa do ozbiljne glazbe. Ali zna se do koje granice se more iti.

I onda, prda baci kontru:

• Maaama, kakav Thompson, daj nam pusti Kawasaki 3P – i vrati mi osmijeh na brk. Ipak je to moje gore list.